Zvuci zvona Saborne crkve i udaljena jeka mitraljeskih rafala sa probnog strelišta vojne fabrike, prate me uzbrdo Karađorđevom ulicom dok idem na sastanak sa Anom Petrović. Kragujevačani su na ovu kakofoniju odavno navikli, ne i na to da kaldrme u Karađorđevoj više nema. A bila je, sve do malo ispod kuće Đure Jakšića gde ću sa Anom da razgovaram o njenim slikama, planovima za budućnost ali i još u sećanju neizbledeloj prošlosti, poznanstvima, razvojnom putu jedne umetnice, ljubavi kao inspiraciji i naravno Kragujevcu koga više nema, barem ne onakvog kakav je bio u našoj ranoj mladosti. Dok joj predajem mali znak pažnje, razumem da se sa Kućom Đure Jakšića srodila, da jedno drugom, na neki poseban način pripadaju, i da bi i sam njen nekadašnji slavni podstanar bio zadovoljan njihovim međusobnim izborom.

o Bila si mala balerina, okušala se u glumi, pisanju… Odrasla u Kragujevcu, studirala u Italiji… beogradski diplomac, dizajner, slikar… Pored svega i ćerka i sestričina… Mnogo uloga za jednu tebe. Koja je najbitnija, koja ti najbolje leži i ko si prava ti?

– Svakako je najbitnija uloga člana porodice Petrović i člana porodice koju činimo moj muž i ja. Tu sam jedina prava ja.Na drugom mestu je to što sam nepopravljiva Kragujevčanka. Detinjstvo obično obeleži život, u mom slučaju tu je i surovi odlazak porodice ia Kragujevca, montirana afera koja je pogodila mog oca i zbog koje smo bili primorani da odemo. Sećam se da sam plakala od  Kragujevca do Novog Beograda. Plač je, čini mi se, trajao od jedanaeste do četrnaeste ili petnaeste godine kada mi ja majka dopustila da prvi put sama dođem u Kragujevac. Ta ljubav je ostala, razvijala se, rasla… Sebe lično podsećam na dete željno pažnje i ljubavi. Stalno se deokazujem Kragujevcu i pokazujem mu svu tu ljubav, koju mnogi ne mogu baš da razumeju.

o Samo je nekoliko stvaralaca sa ovih prostora na čija su dela pali pogledi toliko svetski poznatih likova. Monika Beluči, Nikita Mihalkov, Džoni Dep… ko sve ne planetarno poznat, je video tvoje radove. Sa druge strane, svojim delom se podjednako obraćaš i široj publici. Kome je suštinski namenjena tvoja poruka i odakle stalni motivi sela s obzirom da si tesno vezana za grad?

– Meni su selo i ljudi sa sela beskrajno dragi i simpatični. Naravno, ima tu malo ironije ali je ona topla i dobronamerna, bez želje da se nešto ili neko predstavi karikaturalno. Volim ljude sa sela, volim te žene domaćice koje ponekad nesigurno pokušavaju da uđu u  zahtevne i često prazne uloge gradskih žena jednako misleći da je moderno kupiti tortu koja po pravilu ne može da se meri sa onom neprevaziđenom domaćom, koja pršti od ljubavi  kojom je sačinjena. Slatko mi je sve to na neki način i zato je mislim, ta moja ironija  slatka. Selo i život na selu me neobično inspirišu. To sam shvatila na Mećavniku kada su lokalne žene počele da se zapošljavaju. Bilo mi je zabavno da gledam njihovu transformaciju od domaćica koje retko napuštaju kućni prag u našminkane, sređene damice. Ceo taj njihov put, način na koji žive je prelep i ima potrebnu dozu naivnog i pitomog da bi u nekom trenutku postali slika. Slika inače i jeste uhvaćeni momenat nečega što pamtimo, ljudi se tako vezuju za slike. Pamte se prvi razmenjeni pogledi, prvi ovlašni dodiri… Slikanje je zapravo hvatanje tih trenutaka koji tako ostaju neprolazni. Selo je u tom smislu poslednja istina. I sloboda.

Što se tiče dela pitanja kome se obraćam i ko su ljubitelji mojih slika, tu je stvar jasna. Kao pod istom fabričkom presom su iskovani svi koji vole moj rad. Nekako je došlo do toga da su svi oni obrazovani, da su uspešni i ostvareni u svojim poslovima i, ono što me pomalo čudi, blagu većinu čine muškarci. U svakom slučaju moju publiku uglavnom čine ljudi sa kojima bih volela da se i privatno družim. To naravno često nije moguće jer se mnogo mojih slika prodaje preko interneta, preporukama i na druge načine gde nema ličnog kontakta.

o Da li znaš puteve svojih dela? Dokle su stigle tvoje slike?

– Mislim da ih nema još samo u Africi. Dobijala sam pisma sa divnim komentarima ljudi koji su kupili ili dobili na poklon moje slike iz Australije, Kanade, SAD… Najsimpatičniji mi je događaj sa jednog Kustendorfa, kada je režiser spektakla otvaranja i zatvaranja Olimpijskih igara u Kini, Džang Jimou, kupio sve moje  reprodukcije u suvenirnici. To mi je zaista veliki kompliment. Sa druge strane ja nisam neko ko stvara sliku ili je prodaje ispod zadatih kriterijuma. Ne kažem da sam sjajan tehničar, čak nemam ni takvu ambiciju… Ja sam „primenjaš“ (primenjena umetnost) i držim se tih okvira ali i standarda koje sam sama postavila. Nije lako razumeti ali, ako mi se neko ne dopada, ako mi ne leži kao čovek, mogu jednostavno da mu ne prodam sliku. Dešavalo se.

o Rekli smo na početku da si pored svega uvek nosila i svojevrsnu etiketu ćerke i sestričine. Otac je bio omiljeni kragujevački gradonačelnik – Bora Petrović, ujak omiljeni glumac – Mirko Babić. Pored toga što su nesumnjivo uticali na formiranje tvoje ličnosti da li su na bilo koji način imali uticaj i na tvoj umetnički izraz?

-Ne, ne baš u direktnom smislu. Cela moja generacija je manje više odrastala u obilju umetničkih dešavanja. Naravno, urođena sklonost postoji. Išla sam na glumu kod Slaje, završila nižu muzičku školu, recitovala na školskim takmičenjima, igrala folklor… Odlazak u pozorište na takozvani zadnji ulaz i koncerti četvrtkom u Gimnaziji svakako su obeležili detinjstvo i mladost. ;itale su se knjige. Sve su to osobenosti praktično cele moje generacije i neposrednog okruženja. U tom smislu mnogo više su taj neki moj umetnički put i opredeljenje naslonjeni na način na koji smo živeli nego na direktan uticaj moga oca ili ujaka. U svakom slučaju imam jak osećaj zahvalnosti jer su poslovima koje su obavljali, davali primer. Otac u politici, sa beskrajnom ljubavlju prema gradu a ujak dovođenjem glume do nivoa življenja profesije.

o Ako sam ja dobro razumeo, ljubav je ono što je tvoja stalna inspiracija.  Izložba „Na nebu nema  zvezde da sija kao ti“ čini mi se kao nedvosmislena izjava ljubavi. Ta izložba je izazvala zemljotres u Kragujevcu. Hajde da je se prisetimo i da eventualno čujemo planove…

– Tom izložbom sam sebi bacila koplje veoma daleko. Postavila sam je tako da bude i svojevrsni omaž našoj divnoj kragujevačkoj mladosti. Ceo moj Kragujevac je tada došao i to je neprocenjivo iskustvo. Ljudi su se, pored svega, i sjajno proveli. Neki se baš dugo nisu videli pa su se sreli na toj izložbi. Draga i srećna lica mi govore da je to bilo baš lepo veče. Što se tiče planova, ima ih i vezani su za ovaj prostor, za Kuću Đure Jakšića. Biće tu dosta toga ali je sve još u nekoj pripremnoj fazi. Ima dana…

o Možeš li za kraj da napraviš poređenje Kragujevca danas i onoga što čuvamo u svojim uspomenama.

– Mi smo krivi i moramo se probuditi. Dići glavu gore, nosem zaparati nebo, lupiti šakom o sto, nasmejati se tmurnom danu, reći bolesti:„nosi se“, reći novčaniku:“ignorišem te“, reći detetu:“danas je dan kada u ruci umesto telefona držiš knjigu“.  Ljubav nam vraća udarac. Spakovali smo je u plastišnu kesu i bacili u zagađenu mutnu vodu. Kada je budemo izvadili iz mulja i vratili u svoj unutrašnji džep, do srca, tada ćemo postati srećni, zaljubljeni i zadovoljni. Tada će i  Kragujevac biti kao onaj koga se sećamo.

napomena: Posle intervjua sa Anom Petrović musave ulice začuđujuće nisam primećivao. Ne smetaju mi. Valjda tome služi umetnost, onaj retki momenat kad je uplašenu, skrivenu i  potcenjenu negde namerno sretnem. Hvala ti za divne slike Ana Petrović!