Svedoci smo ovih dana burnih reakcija na inicijativu gradonačelnika Nikole Dašića da se odbornici u lokalnim parlamentima odreknu dela svojih primanja i pomognu građanima pogođenim elementarnim nepogodama. Dok je odbornička grupa Srpske napredne stranke inicijativu podržala bez oklevanja, opozicija se, kao retko do sada – ujedinila. Ali ne u humanosti, već u odluci da ne daju ništa.
I baš u trenutku kada su građani s pravom očekivali da svi izabrani predstavnici pokažu empatiju i solidarnost, stiže poziv na bojkot. I ne, ovo nije čin otpora, već jasan znak bekstva od istine, od lične odgovornosti, od neprijatne obaveze da se konkretno pomogne.
Poziv odbornika opozicije Saše Markovića na napuštanje Skupštine, koji kruži društvenim mrežama, u suštini je pokušaj da se prikrije odbijanje da se odreknu dela zarade. To nije politička hrabrost, već udobni manevar: „kad već neću da dam, skloniću se da me niko ne pita zašto“.
Narodu je danas jasnije nego ikada ko je spreman da pomogne, a ko pod plaštom „borbe za demokratiju“ zapravo štiti svoj džep. Opozicija ovde ne bojkotuје vlast, bojkotuje obavezu da sa narodom podeli ono što prima u njegovo ime. Ali bojkot neće sakriti istinu, naprotiv – samo će je jasnije ogoliti.
Građanima nisu potrebne velike reči i slogani, već konkretna dela. U trenutku kada su ljudima potrebne ruke i sredstva, svako ko odbije da pomogne, sam sebe isključuje iz bilo kakve priče o pravdi, solidarnosti i demokratiji. I tu je tačka.
