Postoji jasna razlika između vremena koje meri sat i onog koje doživljava naš mozak. Upravo u toj razlici krije se odgovor na osećaj da godine prolaze sve brže.
Prema istraživanjima i teoriji profesora Adrian Bejan, naš doživljaj vremena menja se zbog načina na koji mozak obrađuje informacije. Vreme, zapravo, ne merimo minutima, već brojem zapamćenih događaja. Kada je mozak izložen novim iskustvima, period nam deluje duže. Kada preovlada rutina, dani se „sabijaju“ i čine kraćim.
U detinjstvu i mladosti sve je novo – mozak stalno beleži informacije, pa vreme deluje sporije. Kasnije, kako radnje postaju automatske, mozak ih više ne registruje kao posebne događaje, pa imamo utisak ubrzanog protoka vremena.
Dodatni faktor su i fizičke promene. Sa godinama opada nivo dopamina, neurotransmitera važnog za pažnju, motivaciju i pamćenje. Zbog toga slabije registrujemo promene u okruženju, pa stvarnost deluje manje intenzivno – što dodatno pojačava osećaj da vreme prolazi brže.
Stručnjaci ističu da se ovaj proces ne može zaustaviti, ali može ublažiti. Ključ su nove aktivnosti, promene rutine, učenje i fizička aktivnost – sve što „budi“ mozak i povećava broj upečatljivih iskustava.
Zaključak je jednostavan: ne ubrzava se vreme – već naš način na koji ga pamtimo.
