Svima su puna usta priče o tome kako bi trebalo zaštititi domaćeg poljoprivrednog proizvođača. U praksi je međutim, sasvim drugačije. Favorizuju su moćnici i monopolisti koji novcem i uticajem jednostavno
ovo je „tezga“ nezaposlene sagovornice UCentar…
razbijaju konkurenciju i praktično nam, u saradnji sa inspekcijama, tržnicom i komunalcima ukidaju mogućnost da radimo – ovo za Ucentar kaže tridesetogodišnja S.D. nezaposlena učiteljica iz Kragujevca koja pokušava da za život zaradi proizvodnjom i prodajom voća i povrća. Ime i prezime su poznati redakciji ali ova vredna žena koja godinama ne može da nađe posao u svojoj struci ne želi da se javno predstavi u strahu da bi stvari mogle da krenu i gore od onoga kako je sada.
A ovo monopoliste koji je zaposlen u državnom preduzeću…
„Lubenice u naselju Aerodrom prodajem već 6 ili 7 godina na mestu koje je za to predviđeno, uredno plaćajući zakup. Problem nastaje pre dve godine kada se na licitaciji pojavljujemo samo ja i Milojica Pušica koji jednostavno prati cenu do 120 000 dinara za jedno mesto što niti ko drugi može da plati niti može da ostvari toliki prihod. Na sledećoj licitaciji za drugo predviđeno prodajno mesto, ponovo ista stvar, ovog puta cena dolazi do 100.000 što je, kao i na prethodnoj, nerealno visok iznos. Pokušala sam da reagujem, tražila razgovor sa gradonačelnikom kako bi našli rešenje da i mi koji nemamo toliko para i moći možemo da radimo i preživimo. U gradskoj upravi su me uputili na zamenika predsednika Skupštine grada Zorana Mladenovića za koga mogu da kažem da je zaista odmah preduzeo sve mere za koje je verovao da će biti korisne. Uspeli smo da zakažemo još jednu licitaciju ali je i tu epilog bio isti – Pušica ne dozvoljava da osim njega neko radi na lokacijama koje su opredeljene za više prodavaca“, kaže u svojoj borbi za pravedniji pristup ovom problemu sagovornica Ucentar koja ima regularno prijavljeno poljoprivredno domaćinstvo i dodaje da je sam M.P. zaposlen u JKP „Vodovod i kanalizacija“, da mu sin radi u gradskoj upravi, kćerka kao učiteljica, a supruga drži najmanje jednu prodavnicu. Dodaje da je uverena da su „svi na neki način povezani i da se međusobno štite“ kao i da je i lično pokušala da zatraži pomoć od nadležnih u gradskim tržnicama…
„Razgovarala sam sa ljudima iz tržnice. Jelena Ratinac mi je savetovala da pronađem dvorište iz kojeg mogu da prodajem što sam i uradila. Drugog dana je došla tržišna inspekcija i pisala kaznu. I danas se sudimo. Ona je sličan savet dala još jednom prodavcu koji je kasnije, kao i ja , imao problem sa inspekcijom . Pušica međutim u ovom trenutku na Aerodromu prodaje kupus i niko ga ne dira iako mislim da ta mesta sada nisu plaćena. Pored kamiona ima gomilu otpadaka ali ni to nije dovoljno da postane interesantan bilo kojoj od nadležnih inspekcija. U prilog tvrdnji da postoje sprege na pomenutim relacijama i da se najveći deo rešava u gradskoj tržnici stoji i činjenica da sam pitala za neka mesta u Bresnica gde se godinama obavlja prodaja kada mi je rečeno da ta mesta u datom trenutku nisu predviđena za izdavanje. Ispostavilo se da su stvari drugačije te da, ako je neko poznanik sa nadležnima, može da dobije mesto i bez licitacije i drugih uslova. Iz ličnog iskustva znam kako stvari funkcionišu. Prijavila sam se za licitaciju na jednoj od predviđenih lokacija, bila jedini učesnik i, logično dobila mesto. Tada počinje problem sa ranijim zakupcem koji, tvrdeći da tu prodaje godinama, traži od mene da mu ustupim prostor iako sam sve uredno platila. Zaključak je da je praksa da se na licitaciji niko ne pojavi, lokacija ostane upražnjena i razni prijatelji i poznanici tako dobiju priliku da besplatno, bez ikakvih troškova i obaveza, obavljaju prodaju. Jednostavno moje niti bilo čije drugo učešće na licitaciji nije bilo predviđeno pa je takva praksa u jednom trenutku propala. Tvrdim da, ukoliko bi se uspostavila pravila i kada bi se poštovala, da bi svako od nas mogao da radi i zaradi. Ako je pak prodaja rezervisana samo za bogate i moćne, nemam ništa protiv da napustim ovaj posao i da mi grad ili neko ko dopušta da se ovako radi, nađe posao u struci“, jasna je S.D. učiteljica iz Kragujevca koja je, zbog nemogućnosti da se zaposli na poslovima za koje se školovala, prinuđena da se bavi proizvodnjom i prodajom poljoprivrednih proizvoda. Ona zaključuje da nema nameru da traži povlašćen već isključivo ravnopravan položaj i tretman.
„Razgovarala sam sa ljudima iz tržnice. Jelena Ratinac mi je savetovala da pronađem dvorište iz kojeg mogu da prodajem što sam i uradila. Drugog dana je došla tržišna inspekcija i pisala kaznu. I danas se sudimo. Ona je sličan savet dala još jednom prodavcu koji je kasnije, kao i ja , imao problem sa inspekcijom . Pušica međutim u ovom trenutku na Aerodromu prodaje kupus i niko ga ne dira iako mislim da ta mesta sada nisu plaćena. Pored kamiona ima gomilu otpadaka ali ni to nije dovoljno da postane interesantan bilo kojoj od nadležnih inspekcija. U prilog tvrdnji da postoje sprege na pomenutim relacijama i da se najveći deo rešava u gradskoj tržnici stoji i činjenica da sam pitala za neka mesta u Bresnica gde se godinama obavlja prodaja kada mi je rečeno da ta mesta u datom trenutku nisu predviđena za izdavanje. Ispostavilo se da su stvari drugačije te da, ako je neko poznanik sa nadležnima, može da dobije mesto i bez licitacije i drugih uslova. Iz ličnog iskustva znam kako stvari funkcionišu. Prijavila sam se za licitaciju na jednoj od predviđenih lokacija, bila jedini učesnik i, logično dobila mesto. Tada počinje problem sa ranijim zakupcem koji, 
tvrdeći da tu prodaje godinama, traži od mene da mu ustupim prostor iako sam sve uredno platila. Zaključak je da je praksa da se na licitaciji niko ne pojavi, lokacija ostane upražnjena i razni prijatelji i poznanici tako dobiju priliku da besplatno, bez ikakvih troškova i obaveza, obavljaju prodaju. Jednostavno moje niti bilo čije drugo učešće na licitaciji nije bilo predviđeno pa je takva praksa u jednom trenutku propala. Tvrdim da, ukoliko bi se uspostavila pravila i kada bi se poštovala, da bi svako od nas mogao da radi i zaradi. Ako je pak prodaja rezervisana samo za bogate i moćne, nemam ništa protiv da napustim ovaj posao i da mi grad ili neko ko dopušta da se ovako radi, nađe posao u struci“, jasna je S.D. učiteljica iz Kragujevca koja je, zbog nemogućnosti da se zaposli na poslovima za koje se školovala, prinuđena da se bavi proizvodnjom i prodajom poljoprivrednih proizvoda. Ona zaključuje da nema nameru da traži povlašćen već isključivo ravnopravan položaj i tretman. 
