Genije iz Šumadije: u deset prstiju-devet zanata!

„Voleo sam i često sam to radio, da patiniram materijale. To nije zanat, više je veština i eksperimentisanje. Najbolje rezultate sam postizao u patiniranju metala i drveta. Komad nečega što je proizvedeno u ovom vremenu, primenom raznih tehnika, vratimo u 18. ili 19. vek. Zavisi šta kome treba i čemu služi“, kaže za naš portal ovaj šezdesetpetogodišnjak čiji talenti daleko prevazilaze uobičajene standarde. Na pitanje kako je počeo i kako se obreo u, na prvi pogled raznorodnim zanatima, kaže da je „bilo takvo vreme“.

-Sve što sam video i što mi se dopalo, poželeo sam da naučim i sam radim. Prvi zanat koji sam završio je elektro mehaničar. Vinklovao sam motore ali mi se to nije svidelo. Radio sam dobro ali nisam voleo. Nekako sam upoznao Svetu Antića, poznatog krznar i tako ušao u drugi zanat. Brzo sam to savladao. Radio sam krzna i bunde, šubare, kožuhe. Bio sam toliko dobar da je naša poznata pevačica Verica Šerifović naručivala kod mene. Jedna moja bunda otišla je poznatoj glumici, lepotici Zlati Petković- čuvena Marija iz „Otpisanih“- priča sa ponosom Slobodan.

I danas radi sve što zna. Ima kompletnu krznarsku radionicu. Život je Slobodana odveo i dalje…

-Kad sam se slučajno zaljubio u kujundžiluk tri godine sam proveo u Sarajevu. Učio sam i radio kod jednog od najpoznatijih majstora na Baš-čaršiji Nusreta Tokače. Taj čestiti musliman mi je nesebično odao tajne filigranskog rada ali i tehnike aplikacije zlata i srebra. Nije bilo lako ali je bilo lepo. Morao sam da ustanem prvi, siđem u radnju, naložim furunu, skuvan kafu, napunim

Nusretovu lulu… Ta lula je sada kod mene, nema više takvih. Savršen rad. Ambijent Baš čaršije pre velikog požara bio je nešto sasvim posebno. To vreme, takvi ljudi, međusobno poštovanje, to više nikada neće da se vrati. Ponosan sam što sam na neki način bio deo tog načina života“- kaže Slobodan.

Tu, čini se, dolazimo do logičnog nastavka… Uz kujundžiluk nekako ide i zlatarski zanat, možda i oružarski…

Sertifikat za oružara dobio je  od Mileta Kovača.

-Veliki majstor je to bio. Radio sam i kod majstora Milana Stošića, čuvenog Novosađanina. On me je naučio autogenom zavarivanju, bukvalno milimetarski elementi. Bio je to u svojoj branši najbolji majstor u zemlji. Sve mi je to kasnije bilo neophodno za ono čime ću se baviti u budućnosti. Recimo u „Zastavinom“ Institutu sam, kao samostalni inovator proveo 34 godine i ostavio iza sebe 22 zaštićene inovacije. Termo prekidač i uređaj za ispitivanje brava za startovanje motora su i sada u funkciji“-priča nam nadaleko čuveni majstor i inovator.

U Srbiji je ipak najpozantiji po pravljenju kolekcionarskog naoružanja. Kubure su čuvene. Replike iz 18. veka ponajviše.

-Čak mi je i tadašnji predsednik Slobodan Milošević je, preko svojih ljudi, naručio da mu napravim dvanaest kubura. Sve su bile u masivnim kutijama od orahovine za pozlaćenim pločicama za graviranje. Ponosan sam kako sam to odradio. Neka vrsta mog krunskog rada. Jedna je završila kod tadašnjeg predsednika Rumunije, jedna kod premijera Grčke. Milo Đukanović je dobio jednu. Za ostale ne znam. Jasno je samo da ih je poklanjao eliti. Lično ih je preuzeo general Senta od mene. Bila je još jedna specijalna porudžbina koju pamtim. Osmougaona cev na kuburu. Težak rad, izuzetan. Kubura je upotrebljena na svadbi Cece i Arkana. Kasnije je stajala na Arkanovi radnom stolu. Sada je, koliko znam u vlasništvu njihovog sina Veljka“-priča Slobodan.

Zaljubljenik je i u ribolov. Peca isključivo na moru. Oradu. Tajne pecanja naulio ga je  pokojni tast, čuveni  novinar kragujevačke „Svetlosti“ pokojni Dragoljub Petković Pele.

-Mene letovanje nikada ne košta. Ujutro nahvatam orade pa pravo u jednu konobu kod prijatelja. Keš, lepa para“, kroz smeh privodi kraju naš razgovor ovaj jedinstveni Kragujevčanin.

ucentar.rs

---

„Umalo da zaboravim“, priseća se… „U Austriji su hteli da me zadrže u čuvenoj Ketnerovoj firmi. To su svetski proizvođači i restaurateri kolekcionarskog oružja. Nudili su mi fantastičnu platu, stan, posebne uslove. Nisam hteo. Hleb je to sa sedam kora“. Inače su me i više puta zvali u Namensku. Rešio sam problem velikog trzaja na snajperskoj pušci Crna strela. Osmislio sam jedan amortizer koji  ublažava povratni udarac kundaka u rame. To je bio veliki problem. Ma čudo je život samo ako hoćeš i želiš da ga živiš kako treba.  Ja sam uvek sve i punim plućima. Ništa ne sme da bude polovično. Uvek od sebe maksimum i neće izostati rezultat. To mi je jedina deviza“, kaže Slobodan. „Sada moram da idem. Doneli su mi jednu zlatnu pokidanu narukvicu treba da je sredim. Lep rad, skupocen“. Pozdravljamo se i na rastanku Slobodan uz osmeh kaže… „Ispričaću vam još nešto narednih dana, dok malo razmislim da li je za priču“. Slobodan ne ostavlja prostora za sumnju. Čekamo nastavak.

---

---