Pred svaku slavu i sveti praznik, Dragan Jovanović iz Zagorice kod Topole, sa svojim komšijama, po običaju se priseti starih običaja…
– Meni je draže kako je to nekad bilo i odnosi su bili prisniji. Sada je sve savremenije, ali mi ipak znamo kako smo odrasli i čuvamo od zaborava ta neka lepa i bezbrižna vremena – kaže Jovanović.
Tako se setio, dok je skidao sveže sušene pečenice iz sušnice, da u ovom delu Šumadije jedan komad, najkvalitetnijeg mesa i dalje zovu – Popovo meso!
U Šumadiji, a sigurno ovde, u svim selima oko Topole i Aranđelovca, kad dođe pop da sveti vodicu nisu se pominjale pare kao sad. Za popa se pripremala hrana i to najbolja iz kuće – priča nam Dragan.
Znalo se unapred, pa su se male pršute čuvale za popa i po nekoliko meseci dok ne dođe da sveti vodicu.
– Kada se sekao kolač u crkvi najčešće se plaćalo simbolično „koliko daš“ ili proizvodima koje su ljudi imali, poput sira, kajmaka, jaja, brašna… E sada je to drugačije tarifirano – dodaje sa setom ovaj domaćin.
