Svedoci smo vremena u kojem živimo. Čak i kada to ne želimo, ponekad smo prisiljeni da sudelujemo, direktno ili ne, u događajima oko nas. Razmišljamo o njima, susrećemo se na putu do posla, algoritam ih nudi u okviru društvenih mreža ili i sami uzimamo učešće u pojedinim segmentima javnog života, svejedno je. Nakon tragedije u Novom Sadu gde je, prošle godine, tačnije 01.novembra 2024., pala nadstrešnica na železničkoj stanici a povredama podleglo šesnaest ljudi, mladi su se vrlo brzo organizovali i krenuli u proteste koji su podrazumevali određenu građansku neposlušnost kroz blokadu puteva, trgova, pojedinih institucija i sl.
Vrlo brzo, prestali su sa radom fakulteti a njih su pratile srednje škole gotovo širom Srbije. Određena vrsta dogovora sa reprezentima vlasti data je kroz tzv. studentske zahteve, najpre četiri, potom pet a zatim se priključio i šesti zahtev, zahtev koji se odnosio na zaštitu pacijenata a u vezi sa posetom predsednika povređenima u požaru koji se dogodio u Severnoj Makedoniji. Bez obzira na to što se ovom prilikom nećemo baviti analizom samih zahteva, treba pomenuti da se prvi zahtev odnosio direktno na pronalaženje i sankcionisanje odgovornih za pad nadstrešnice dok su ostali zahtevi drugačije prirode. I dok se, od novembra pa sve do sredine maja, od strane vlasti, tvrdilo da su zahtevi ispunjeni, studenti su, kroz svoj vid organizacije i odlučivanja, to kategorički odbacivali. Međutim, za sve vreme u periodu od grubo sedam meseci, tenzije nisu prestajale. Katkad su bile veće, katkad manje ali su i dalje prisutne. Ono što je sada problem jeste da su „studenti u blokadi“ praktično odbacili potrebu za daljim ispunjenjem zahteva već su iste „stavili u zagradu“ i izneli novi, čini se najvažniji zahtev – raspisivanje parlamentarnih izbora.
Kao što vrlo dobro znamo, oni su ranije odbili opciju predsednika o referendumu u vezi sa njegovim legitimitetom, odbijeni su razgovori sa kabinetom predsednika i sl. Ukratko, sve je ukazivalo na to da će se, iako nije tako počelo, zahtevati izbori. Problem koji se u startu javlja jeste taj što „studenti u blokadi“ ne veruju političkim strankama a protesti, u svojoj suštini, tako je bar trebalo da izgleda, nisu kreirani kao „strogo politički“. Ipak, jasno je bilo od samog starta da, budimo otvoreni, jesu. Zamislimo samo da je, već prve nedelje tokom iznošenja zahteva, predsednik ponudio ostavku? Da li bi iko dalje govorio o zahtevima i odbacio takvu opciju ili bi se sve ubrzo umirilo i stišalo? Mislim da je odgovor više nego očigledan. Bez obzira na to što je u prirodi mladih ljudi bunt i van toga što su protesti u velikoj meri zaista ukazali na određene probleme u državi, nejasno je šta se, van kritike, građanima nudi. Pored toga, ono što nije dobro jeste otvoreno pokazivanje mržnje mladih prema bilo kome ko misli drugačije. Postoje ljudi i njihov broj svakako nije mali koji su na strani studenata ali isto tako, postoji vrlo veliki broj ljudi koji podržavaju politiku koju vodi predsednik Vučić, koji su zadovoljni stanjem u zemlji i koji, dakle, nisu na strani blokadera.
Treća grupa je, bez ikakve sumnje, indiferentna, odnosno, neopredeljena jasno. Ne bih mogao da precizno iznesem podatak koji je to broj građana niti sam siguran da ga neko ima ali pretpostavljam da je taj broj sigurno oko dvadeset procenata građana. „Studenti u blokadi“ su svakako, rečeno jezikom Imanuela Kanta, trgli vlast iz „dogmatskog dremeža“. S obzirom na to da i sam učestvujem u vlasti (doduše moj položaj nije veliki) jasno je da, sa izvesnim pravom, više nema tolerancije na grešku. Na predsedniku i državnom vrhu je sada svakako veliki zadatak u okviru dalje promene kadrovske politike i iznalaženju novih kadrovskih rešenja (jer sve ostalo jeste samo kozmetička promena u strukturi vlasti). Međutim, govoriti o tome kako je naša zemlja „najgora u regionu“ i kako je situacija „nikad gora“ mislim da nije ozbiljno. U okviru veoma složene geopolitičke strukture i odnosa, Srbija uspeva da ima prijatelje i saradnike i na Istoku i na Zapadu. Mala zemlja poput naše ima veoma razvijene odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama ali i sa Kinom, Rusijom, Arapskim Emiratima, Izraelom, Turskom pa i sa mnogim afričkim zemljama u krajnjoj liniji. Ukoliko „studenti u blokadi“ žele izbore, u redu je, ali najpre moramo da se bar okvirno upoznamo sa programom njihove politike i vidimo sa kakvim kadrom raspolažu, ko i kako je taj kadar izabrao i sl.
U međuvremenu, pozivam sve da „spuste loptu“ i smire tenzije. Možemo da razgovaramo, ali sa poštovanjem i argumentovano. Sve ostalo ne vodi u željenom smeru.
Čini mi se da su studenti zapali u ćorsokak jer vreme nije na njihovoj strani (škole ponovo rade, tenzije su u mnogim gradovima zamrle) te su izgleda ‘savetovani’ da traže izbore. Po svemu sudeći, istrčalo se sa tim zahtevom. Izbori su ozbiljan korak i nisam siguran da će, čak i da uskoro budu raspisani, dovesti do rešenja krize jer izvesno neće biti željenog rezultata po „blokadere“ (videli smo da su više nego nezadoljni i rezultatima izbora u Zaječaru). Jasno je da takav epilog ne očekuju. Šta onda? Građanski rat? Kriza u kojoj smo već (još malo) godinu dana nema rešenje. Tamo gde nema prostora bar okvirno za komunikaciju, tu su rešenja uvek nejasna i jednosmerna. Sve to nije dobro. Studenti su izgubili jasan pravac delanja a pritom su im se priključili ljudi različitog profila. Sve je preraslo u opšti haos. U njemu se svakodnevno tumara. Izlaz iz te slepe ulice se ne nazire. Ako su studenti i imali nekakvu (lepu i bajkovitu) ideju – izgubila se.
– Ivan Vučković
Politički analitičar
Potpredsednik skupštine grada Bora
