FILMSKA PRIČA: od blata Marinkove bare- do sjaja Los Anđelesa!

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin

FILMSKA životna priča Zorana Pavlovića iz SAD: „Marinkova bara i danas negde drema u meni“ (II deo)

 
Teško i traumatično detinjstvo obeležilo je odrastanje Zorana u beogradskom naselju Marinkova bara. Ali bilo je i lepih trenutaka. Muzika je bila ta koja je prožimala život njegove porodice. Već smo pisali da su njegov otac, majka svirali harmoniku, on sam se rešio da svira gitaru (vidi link)..
Zoranov otac Radomir Pavlović kao mladić..

-Najstariji sin moga oca, dakle moj polubrat Slava Pavlović, bio je vrstan harmonikaš. Svirao je u orkestru „Radio Beograda“ i živeo sa tada poznatom pevačicom. Kad je veza „pukla“, sa decom je otišao za Pariz i više se nikada nije vratio u Srbiju. Moj brat Slava u Parizu je jedna od mojih stanica do konačnog odredišta do Amerike. Šta god da se dešavalo, koliko god da su nas životi rasipali po svetu, uvek je bila prisutna muzika. Otuda sam i  ja počeo da sviram sa 12 godina po beogradskim lokalima. Prva samostalna tezga bila je u restoranu Velika Čukarica. Sa mnom na bini je bila čuvena Lilja Petrović- i „Bebe harmonikaš“ – kaže Zoran i sa uzdahom podvlači da je „sve u svemu detinjstvo puno patnje, ali i sa ove vremenske distance- i lepo“.

Zoran kao 11-godišnjak sa majkom…

-Ceo kraj u kojem sam odrastao je sam po sebi drugačiji. Svega pedesetak srpskih kuća i valjda više od hiljadu romskih. Marinkova bara i danas negde drema u meni. Uopšteno, vreme je bilo sasvim drugačije, pravila su se znala, ali su bila neuporediva sa ovim koja danas važe. Nije bilo kidnapovanja dece, pedofila, droge… Koliko god da je bilo teško, bilo je na neki način bezbrižno. Sada dok ovo pričamo, čini mi se i da je bilo baš lepo. Teško je objasniti, mešaju se sećanja i emocije. Suština je da nema besa, nema ljutnje, detinjstvo je bilo takvo kakvo je bilo i ja ga se danas sa nostalgijom prisećam- priča nam Zoran.

U takvom ambijentu ubrzo je došla- i kocka.
Zoran Pavlović kao srednjoškolac u ATŠ

-Primitivan način kocke: munte, krlać, ofene, anjc, ali smo svi iz kraja počeli da kockamo veoma rano. To je trenutak i kada kao dete shvatam da će pare teško žargonski rečeno „doći na karte“. I otac je bio strastven kockar. On mi je objasnio da je bolje da na neki način budem organizator igre da „držim pikslu“. Naravno, za svaki slučaj, naučio me je i kako da šmirglam i štelujem karte, kako da nameštam. Već sa devet ili deset godina sam od jednog Miće Dandare, tako smo ga zvali, morao na silu da otmem pare koje sam zaradio na kocki- kaže Zoran. Kasnije je on postao žestok momak i imao je fer tuču sa pokojnim Giškom.

A onda je došao trenutak kada  je kao dete morao da odraste. Preko noći.
Zoran u bolnici sa ocem i majkom..
Od blata do miliona… Zoran u svojoj jahti..

-Otac je pijan došao kući. Bio je Đurđevdan… Opalio je majci šamar iz čistog mira. Pukao mi je film. Skočio sam za nož da je odbranim. On međutim nije ustuknuo. Odmah je dograbio sekiru. Ni dan danas ne znam kako sam se izvukao. Bilo je jasno da moram da pobegnem od kuće. Detinjstvo, to neko prvo mladalaštvo se prekinulo naglo, brutalno. Više nije bilo nazad i što je najgore, bilo je zauvek. Nikada neću da zaboravim pomešanost osećaja neizvesnosti i tek stečene slobode. Više nije bilo pritiska, nije bilo straha šta će otac naredno da uradi. Mislim da sam tada, u tom trenutku naglog odrastanja i obaveze da se brinem o sebi ako želim da preživim, negde duboko u sebi shvatio da sam postao putnik. Svetski putnik-svedoči Zoran.

Više nije bio problem to što su mu oteli novac koje je prikupljao za užinu „neki cigančići iz komšiluka“.
sa drugovima iz srednje ATŠ

– Sve mi je to izgledalo strano, daleko i nebitno. Osećaji slobode i samostalnosti su postajali dominantni. Kad već pominjem školu voleo bih da ostane zabeležena još jedna priča koja je na mene ostavila dubok trag. Zbog srčane slabosti bio sam oslobođen fizičkog. Trudio sam se da to vreme dok su druga deca trčala i radila vežbe, potpuno pripremim za sledeći čas. Nešto bih čitao, učio, obnavljao… Sećam se da je fizičko predavao neki Branko. Mislim da je bio rukometni trener, možda čak i u ženskoj reprezentaciji. Jednog dana se izvukao na mene i tražio da bacim knjigu i da gledam šta druga deca rade. Oteo mi je knjigu i iz nje je ispala fotografija moje majke. Pitao je ko je to, ja sam odgovorio a on se nadovezao onako prostački sa iskeženim izrazom „lepa žena, ja joj ne bih oprostio“. Kažem mu „da ni ja ne bih oprostio njegovoj ćerki“- prepričava Zoran anegdotu sa profesorom fizičkog.

Nastao je isprva šok, tajac, pa kako je to bio običaj u ono vreme-šamarčina!

-Još uvek je pamtim. Onakav kakav sam bio, mali i slab, raspalio sam ga pesnicom u glavu najjače što sam mogao. Naravno, sportista, krupan i jak

na proslavi sa priajteljima iz ATŠ mnogo godina kasnije…

čovek, nije ni osetio. Bilo mi je važno da pokažem da imam m.., da ne mogu sa mnom da se zezaju. Nagon za preživljavanjem je bio jači i naravno da sam odmah počeo da bežim jer bi me, siguran sam, ozbiljno isprebijao. U tom trku, kao u lošem filmu, naleteh na direktora škole i zajedno smo  pali na zemlju. Bio je to nenajavljeni oproštaj od osnovne škole „Dositej Obradović“ na Dušanovcu- priča Zoran.

Prebacuju ga u školu „Stevan Sinđelić“. Sledeće odredište- osnovna škola „Branislav Nušić“.
-Tu sam, sećam se, sedeo u klupi sa jednim Branom Stojanovićem. Bio je Rom, Ciganin, kako ko voli da kaže. Tada nismo praktično ni znali šta je to Rom. Cigani su bili Cigani i niko se zbog toga nije ljutio. Brana je bio predstavnik škole na takmičenjima. Najbolji matematičar! Kasnije je predstavljao Beograd na takmičenjima. Sećam se i nekog Svete Andrejevića koji je bio sa nama u odeljenju. Imao je neverovatnih 18 godina. Ni sam nije mogao da nabroji koliko je puta ponavljao. Mnogo godina kasnije sam ga sreo u Italiji. Ofucan, prebijan od Karabinjera proveo je dosta godina po zatvorima, ozbiljan lopov-priseća se Zoran.
U takvom okruženju i pod takvim okolnostima nekako je završio osnovno obrazovanje i upisao srednju građevinsku školu. Tu se stvari značajno menjaju.
Zoran kao 14-godišnjak svira svadbu u okolini Beograda

– Ne može dete celu noć da svira po kafanama i da ujutro normalno ide na časove. Uveliko sam sebe izdržavao, imao mnogo para. To mi, međutim nije pomoglo da ne ponavljam. U drugom razredu moje opredeljenje postaje jasno i ja napuštam školovanje. Zarađivao sam nekoliko prosečnih plata, oko 1 200 dolara je bio minimum koji zaradim. To je i tada i sada ozbiljna lova- priseća se Zoran perioda pre nego što će se otisnuti u beli svet.

 
(nastaviće se) 


Prvi deo neverovatne životne priče pročitajte na ovom linku… 

 
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn

Ostavi komentar