Posle Kosovskog boja Srbija se obavezala na slanje pomoćnih odreda otomanskom sultanu i plaćanje danka. Kao otomanski vazal, Stefan je predvodio srpske odrede u bitkama na Rovinama, kod Nikopolja i Angore.

Bitka kod Angore 1402. bila je težak poraz Otomanskih snaga, ali i mesto gde je Stefanovo ratničko umeće najviše zasijalo. Nakon nje dobio je i titulu despota.

Književnik Aleksandar Tešić, autor romana o despot Stefanu „Onaj što nauči mrak da sija“, kaže:

„Nakon ovog boja slava despota Stefana pročula se nadaleko. Svi su mu se divili kao ratniku. Čak su mu i Mongoli “skinuli kapu”. Sa druge strane, u bici kod Angore sultan Bajazit je zarobljen i ubrzo je umro, a postojala je izjava despota Stefana da je to bio njegov najsrećniji dan jer se oslobodio Bajazitovih okova”.

Nakon Angorske bitke ugled Stefana Lazarevića je naglo porastao, a legende o njegovom junaštvu raširile su se po Evropi.

Priča kaže da su mladi ratnici iz čitave Evrope “hrlili” u Srbiju kako bi ih baš Stefan Lazarević proglasio za viteza, i to su smatrali najvećom čašću.

Svi ovi događaji očeličili su despota Stefana. Bio je član Viteškog reda Zmaja, poznat i priznat u čitavoj Evropi. Iz osnivačke povelje reda znamo da je upravo despot Stefan bio “Prvi vitez”, a članovi ovog reda bile su vodeće ličnosti tadašnje Evrope.

Duboko svestan delikatnog položaja male Srbije medju velikima, despot Stefan je 1403.godine, postao vazal i mađarskom kralju Žigmundu. Ipak, u zamenu za to, Srbija je dobila svoj “beli grad”, Beograd je postao sastavni deo Srbije i njena prestonica.

Do tog vremena Beograd je bio razrušen, napušten i “uklet” grad. Despot ga je sredio i u njemu vladao oko 15 godina. Tu je podigao i crkvu posvećenu Bogorodici, zaštitnici i njega i Beograda. Novostvorena prestonica je kao svoju slavu proglasila Vaznesenje Gospodnje – Spasovdan i to se nije promenilo do današnjih dana.

Zahvaljujući izuzetnoj veštini vladanja, despot Stefan je slomio otpor vlastele, a periode mira je iskoristio za snaženje Srbije u političkom, ekonomskom, kulturnom i vojnom pogledu.

Iz različitih izvora moguće je zaključiti da je despot Stefan mnogo odudarao od raskalašne vlastele svoga doba. Ponajviše je voleo da čita i razgovara sa učenim ljudima. Voleo je da piše i da lično prevodi sa grčkog, kao i da odlazi u lov, a posebno sa sokolima.

Uživao je u horskom pevanju duhovnih i liturgijskih kompozicija, a za svetovnu muziku, po rečima Konstantina Filozofa, nije mnogo mario, sa izuzetkom pohodne vojne muzike, za koju je mislio da je dobra za podizanje vojnog morala pri ratnim sukobima.

Teško bismo u srpskoj istoriji pronašli svestranijeg i učenijeg vladara od despota Stefana. Ali, njemu pripada i izuzetno mesto u istoriji srpske srednjovekovne književnosti. Ovaj vladar žarke duše je napisao „Slovo ljubve“, jedno od najlepših i najdiskretnijih poetskih dela na srpskom jeziku. Ta himna ljubavi nastala je u vreme kratkotrajne slobode, kad je vreme vazalstva prošlo. „Slovo ljubve“ odnosno „Reč o ljubavi“ se sastoji iz deset delova (strofa), čija početna slova daju njegov naziv takozvani akrostih.

Istoričari književnosti imaju odredjene nedoumice u tumačenju ovog dela. Neki od njih smatraju da despotovo “Slovo ljubve” nije ljubavna poema u našem smislu reči, nego politički traktat nameren da se pošalje ne samo njegovom bratu Vuku, nego i većem delu srpske vlastele, koji su ga 1409. godine uz tursku pomoć izdali i primorali da podeli despotovinu na dva dela.

Kako god, ovo delo ima počasno mesto u srpskoj književnosti.

Velika prosvetiteljska uloga despota Stefana najbolje se ogleda u osnivanju monaške prepisivačke škole u njegovoj zadužbini Manasiji, koja je u to vreme bila jedinstvena na Balkanu i kulturno značajna ne samo za Srbiju nego i za sve druge slovenske narode u Evropi.

U toj školi su ne samo prevođena sa grčkog različita značajna savremena vizantijska crkvena i svetovna dela, nego su pravljene i korekture mnogih ranije prevedenih takvih knjiga, kroz koje su ispravljane greške počinjene ili zbog nedovoljnog znanja grčkog jezika ili zbog nesređenosti stare srpske ortografije.

Svom biografu Konstantinu Filosofu je naložio da izradi gramatiku srpskog jezika poznatiju kao „Skazanije o pismenih” (Povest o slovima).

Despot Stefan bio je veliki u životu, ali i veliki u smrti

Kada ga je stigla bolest, Despot je još jednom dokazao svoju retku vladarsku odgovornost i mudrost. Svestan da će posle njegove smrti nastati raskol, predao je titulu svom dojučerašnjem neprijatelju, sestriću Đurađu Brankoviću sa kojim se izmirio pred kraj života posredstvom Đurađeve majke, a njegove sestre, Mare.

Ovakav primer vladavine oslobođen svake sujete i nesebična posvećenost interesu svoje zemlje sasvim je redak. Zbog toga je despot Stefan Lazarević jedan od najcenjenijih srpskih vladara.

Despot je bio fantastičan čovek, izuzetan vladar, koji je uveo vrlo stroge zakone, reformu i monetarnu reformu, digao je srpsku vojsku na najviši nivo i bio dobar diplomata. Kao što vidimo, njegov portret u Manasiji nije ni taknut, jer su ga i Turci poštovali.

Srpska pravoslavna crkva danas slavi Svetog Stefana Lazarevića, despota srpskog, zajedno sa njegovom majkom, Svetom knjeginjom Milicom, monahinjom Evgenijom.