Da tog kobnog 17. aprila, 1999. godine, raketa NATO aviona nije pogodila njenu kuću u beogradskom naselju Batajnica, Milica Rakić danas bi imala 27 godina i brinula mladalačke brige.
Ovako, zauvek trogodišnja devojčica, postala je večiti simbol stradanja nevinih žrtava u bombardovanju Srbije i Crne Gore.
Te aprilske večeri, oko 21 sati, dobro poznat zvuk sirena nadvio se nad Beogradom. Preplašenom narodu, taj razarajući zvuk koji ulazi u svaku poru kože, značio je samo jedno – počela je vazdušna opasnost.
U kući porodice Rakić, nadomak batajničkog aerodroma, mala Milica spremala se za spavanje. Ne sluteći ništa, majka ju je stavila na nošu i otišla za čas u sobu da svojoj ćerkici pripremi krevet za spavanje. U istom času, nebom nad Batajnicom, u svojoj genocidnoj nameri, krstarili su avioni. Jedan od njih, ispustio je rasprskavajuhu bombu, čiji geleri lome staklo od kupatila u kome je sedela Milica.
Prasak i lomnjava stakla i kupatilskih pločica, Miličinim roditeljima Dušici i Žarku zaparali su uši i srce gore od svake sirene. Kako je ranije pričao Žarko, tata stradale devojčice, odmah po eksploziji utrčao je u kupatilo. Dete mu je ležalo mrtvo na podu, oko nje je svuda bila krv, ali se ovaj otac ipak nadao da je njegova ćerka i dalje živa…
Uzeo ju je u ruke, sjurio se niz stepenice, odneo u auto i prevezao u bolnicu. Međutim, tamo su mogli samo da konstatuju smrt.
Umesto da popije toplo mleko i zagrljena s plišanim medom utone u najlepši san, trogodišnja Milica ležala je mrtva na podu kupatila. Rasečene arterije na nozi, sa bezbrojnim povredama i rasekotinama po telu, mala, nevina nevojčica postala je žrtva NATO agresora. Milica, koja ni nije znala da je rat u toku, niti znala šta bombardovanje znači, stradala je na najnepravedniji način.
Nije dočekala prvo školsko zvono. Ni prvu simpatiju. Nije dočekala maturu. Ni prvi ples. Nije dočekala ništa, a trebalo je sve.
Milica Rakić – simbol svih naših stradanja.
izvor:Instagram: otačastvo
