Vukojica Cikotić, svima poznat kao Cikota spasilac, gotovo četiri decenije neumorno brine o Šumaričkom jezeru. Za njega ono nije samo radno mesto – to je njegov dom, jer sa porodicom živi tik uz jezero i svakodnevno bdije nad njim.
Zaposlen je od 1988. godine kao radnik na održavanju, a za to vreme bio je i svedok i učesnik mnogih dramatičnih trenutaka. Tokom godina, spasao je brojne živote – one koji su se davili, ali i one koji su pokušali da sebi oduzmu život.
– Bilo je svega… Najmanje 40 do 50 ljudi se udavilo otkad postoji ovo jezero, od 1965. godine. Mnogima sam uspeo da pomognem, ali, nažalost, ne svima. Bilo je i samoubistava… Samo u poslednjih mesec dana dvoje – jedna žena i jedan muškarac. Jednog čoveka sam spasio kad je prvi put pokušao, ali deset dana kasnije se vratio i utopio – priča Cikotić.
Posebno mu je ostalo u sećanju jedno zimsko veče, 24. januara 2023. godine. Šetajući uz obalu, naišao je na ženu koja je skočila u vodu.
– Skočila je sa onog betonskog keja. Bio je led, ali sam potrčao i uspeo da je dohvatim. Bila je već u nesvesnom stanju, još minut da sam zakasnio – ne bi preživela – kaže Cikotić.
Nažalost, nisu svi pokušaji spašavanja imali srećan kraj. Najteže mu je, kako kaže, kada strada dete.
– Nikada neću zaboraviti trenutak kad se udavilo dete od sedam godina. Moj kolega ga je izvadio iz vode i doneo u naručju… To je nešto što me još uvek proganja u snovima – priča tiho, s tugom u glasu.
Legende, strah i stvarnost
Uz jezero se vezuje i jeziva urbana legenda – da je na njegovom mestu nekada bilo groblje, pa da će se u vodi udaviti onoliko ljudi koliko je bilo grobova. Istina je, međutim, drugačija. Groblja tu nije bilo, ali se u podnožju današnje brane nalazila humka u kojoj su sahranjeni streljani civili iz 1941. godine. Ona je premeštena na šumaričku padinu tokom izgradnje jezera.
– Stari čovek mi je pričao da je kao dete gledao streljanje i da su ih terali da kopaju rake. Govorio je da su humke bile tu gde je sada brana. Možda zbog toga ljudi veruju u priče o prokletstvu. Ali ja verujem da je stvarnost jednostavnija – ljudi uskaču u vodu nespremni, često vrući, loši plivači – i eto tragedije – objašnjava Cikota.
Zato savetuje sve koji dolaze na jezero da budu oprezni, da ne precenjuju svoje sposobnosti i da se pridržavaju osnovnih pravila bezbednog boravka u vodi.
On će, kaže, paziti dokle god može. I kad ode u penziju, njegov pogled će ostati uprt u površinu jezera koje mu je život.
Foto: Printscreen Prva TV
