„Još nisam napunio 17 godina kada sam ušao u ekipu. Bilo je to zlatno vreme našeg sporta. Svi tadašnji bokseri su bili jaki, veliki borci… Nije se znalo da li je teže srušiti protivnika ili ostati na nogama. Babea je tu odigrao najveću ulogu. Bio je trener… i više od toga. On nije stvarao samo borce, bio je toliko posvećen da smo zbog njegovog pristupa postajali bolji ljudi. Ko je pažljivo slušao njegove savete imao je pola obavljenog posla. Isto je bilo i u ringu i u 
životu. Veliki čovek. Teško to danas može da se razume“, pričom o legendarnom Babei, nekadašnjem pojmanju boksa ali i Kragujevcu kojeg više nema, nastavlja svoju ispovest za Ucentar, Vojislav Lukačević. Svojevremeno proglašavan za najboljeg tehničara, ovaj šezdesettrogodišnji junak ringa, stare dane sačuvao je od zaborava…
životu. Veliki čovek. Teško to danas može da se razume“, pričom o legendarnom Babei, nekadašnjem pojmanju boksa ali i Kragujevcu kojeg više nema, nastavlja svoju ispovest za Ucentar, Vojislav Lukačević. Svojevremeno proglašavan za najboljeg tehničara, ovaj šezdesettrogodišnji junak ringa, stare dane sačuvao je od zaborava…o Ima nas dosta koji se rado sećamo prepune hale „Jezero“, spektakularnih „Zlatnih rukavica“, još ranije punog stadiona „Čika Dača“ gde se tada boksovalo… Ostao je upamćen rivalitet sa jagodinskim „Kablovima“…
-To su priče koje su, u pravom smislu reči, za nezaborav. Te 1973. postali smo prvaci države. Ja sam boksovao uvodnu borbu kao omladinac. Protivnik mi je bio Maslar. Znam da je na stadionu u Jagodini bilo oko 20 hiljada ljudi. Atmosfera je bila kao na mečevima u Las Vegasu. Sećam se da smo spavali tamo i da nam je doktor Vlasta Ognjanović davao nešto lagano za smirenje. To je bila tenzija kakva se ne pamti. Radilo se o rivalitetu, ne samo bokserskih klubova već dva grada iz geografskog komšiluka. Ja lično sam imao utisak da se očekuje sudar planeta. Tada su harali Dule Marković, Sloba Jovanović, Matejić… Naš trener je bio Boris Dugec, veliko ime… Pomoćnik, Slavko Sorgić, još jedan velikan…Fotogalerija….
o Epilog?
– Mi smo zapravo taj meč izgubili. Bio je strašan pritisak publike. Neću da govorim o suđenju. Sve jedno, mi smo postali šampioni države. Sećam se da je najveći ljubimac jagodinske 
publike bio Ziza. Pred meč su mu doneli ogromnu tortu i jagnje. Izigravao je Muhameda Alija na ringu. Onda je naspram njega stao Matejić. Bukvalno ga je prebio. Matejić je bio izuzetan teškaš, imao je udarac kojim je mogao da obori bika. Ma prebio je Zizu… Publika je pobesnela, počeli su da napuštaju meč. Ponavljam, rezultatski, mi smo meč izgubili, čini mi se 6:4 ali smo ipak osvojili titulu prvaka. To sa „Kablovima“ je nešto za nezaborav.
publike bio Ziza. Pred meč su mu doneli ogromnu tortu i jagnje. Izigravao je Muhameda Alija na ringu. Onda je naspram njega stao Matejić. Bukvalno ga je prebio. Matejić je bio izuzetan teškaš, imao je udarac kojim je mogao da obori bika. Ma prebio je Zizu… Publika je pobesnela, počeli su da napuštaju meč. Ponavljam, rezultatski, mi smo meč izgubili, čini mi se 6:4 ali smo ipak osvojili titulu prvaka. To sa „Kablovima“ je nešto za nezaborav. o Hajde da malo pričamo o tebi…
– Ja sam, kao i svako, u karijeri imao uspona i padova. Menjali su se i sistemi takmičenja što je na određeni način uticalo. Bio sam prvak Srbije, treći u Jugoslaviji. Pobeđivao sam vrhunske borce ali sam i gubio. To je boks. Ponekad se desi, ne tako retko, da se izgubi i od, za klasu lošijeg boksera. Kad se uđe u ring počinje sasvim drugi svet. Nemoguće je to objasniti nekome ko nije stao među konopce, nekome ko nije navukao rukavice. Neverovatno je koliko se naporno radi da bi se rezultat video u tih par rundi. Između dva gonga prolazi čitav život. U osnovi i sam život je na neki način podeljen na runde, na period između dva gonga. Ukrštao sam rukavice sa velikim šampionima, velikim borcima… Josipović, Žižić, Turanović, Rubljov, Koškin, Sreten Mirković… Boksovao sam sa Amerikancem koji je kasnije postao profesionalni prvak sveta. Ironija je što u ovom trenutku zaista ne mogu da mu se setim imena.
o Koga se posebno sećaš, nevezano da li se radi o pobedi ili porazu?
– Zapravo toga ne volim da se sećam. Bio je to meč protiv Sretena Mirkovića kada sam diskvalifikovan. Mislim da je u pitanju 1982.godina. Trebalo je da naša generacija osvoji državni šampionat ali politika je mislila drugačije. Moralo je da pobedi Smederevo. Neće znam zašto. Bili su toliko moćni da su na meč došli helikopterom. Već sam taj dolazak, to stvaranje ambijenta da je sve završeno i pre nego što je počelo govorio je da je pitanje prvaka rešeno negde van ringa. Ja sam bez razloga diskvalifikovan, a publika je se pretvorila u erupciju vulkana. Ali… I to je boks. Uvek ima tih nepravdi. Tako je bilo i kada smo 
boksovalo protiv Kumanova. I to je bio rivalitet sa posebnom težinom. Ace Rusevski je tada osvojio olimpijsku medalju. Boksovao je protiv našeg Puzovića koji je realno dobio borbu. Na kraju, sudije su rekle da je nerešeno, a realno bila je to čista pobeda Mirka Puzovića. Sećam se da se za taj okršaj velikih rivala, čuveni Gedža šibicar kladio da ćemo Puza i ja da dobijemo borbe. Sve u svemu, bilo je to vreme viteštva, zlatno vreme boksa, prijateljstva… Tada često ni tapkaroši nisu mogli da nabave karte za pojedine mečeve. Ja sam sam verovatno u halu Jezero uveo „preko veze“ bar hiljadu ljudi…Nastaviće se…
ucentar.rs
