Od 2016. godine Krivični zakonik Srbije prepoznaje krivično delo proganjanja, čime je značajno pojačana zaštita žrtava psihičkog uznemiravanja, učestalog praćenja i nepoželjnog kontakta. Ovim zakonskim rešenjem, prvi put je jasno definisano da uporno i sistematsko uznemiravanje može predstavljati osnov za krivično gonjenje, čak i kada ne postoje direktne pretnje po život ili telo.
Krivično delo proganjanja obuhvata niz radnji kojima se žrtva dovodi u stanje straha, nesigurnosti ili ozbiljne uznemirenosti. To može uključivati učestalo slanje poruka putem telefona ili društvenih mreža, neprestano pozivanje, praćenje, čekanje ispred kuće ili radnog mesta, kao i prikupljanje informacija o privatnom i profesionalnom životu osobe bez njenog pristanka.
Za razliku od ranijeg pravnog okvira, gde je za krivično gonjenje najčešće bilo potrebno postojanje pretnje, sada je dovoljno da se dokaže obrazac upornog i neželjenog ponašanja koji kod žrtve izaziva osećaj straha ili ozbiljne uznemirenosti. Procena se zasniva na okolnostima slučaja, iskazima žrtve i svedoka, a po potrebi i na veštačenju.
Motivi proganjanja mogu biti različiti – od emotivne vezanosti i opsesije, preko osvete nakon prekida veze, do mržnje ili fiksacije na nepoznatu osobu, što je često slučaj kada su žrtve javne ličnosti.
Zakon prepoznaje i sve veću ulogu digitalnih komunikacija, pa se proganjanje putem SMS poruka, imejla i društvenih mreža tretira ravnopravno sa fizičkim praćenjem i uznemiravanjem.
U praksi, cilj ovakvog zakonskog rešenja je da žrtve dobiju pravovremenu zaštitu i da se spreči eskalacija nasilja. Proganjanje, iako često počinje kao „uporno insistiranje na kontaktu”, može vremenom prerasti u ozbiljnije oblike ugrožavanja bezbednosti.
Poruka zakonodavca je jasna – granica između privatnog uznemiravanja i krivičnog dela sada je precizno povučena, a oni koji je pređu snosiće zakonske posledice.
