Kraj leta/početak jeseni i škrtog sunca, otvara se jutro, šire se selom sve glasniji odzvoni pastirskih medenica, rastu i umnožavaju se uobičajeni zvuci buđenja života, glasanje marve, uzvici seljaka, atmosfera uobičajenog života. Sunce se lagano diže, isparava noćašnja rosa, sve je toplije i prva kola i taljige, škripuckajući, kreću po razrovanom putu u polja, vinograde šume…
U neko doba, u kasnije jutro oglašava se neobičan, ujednačeni zvuk: tika, taka, ravnomerno, sa sinkopama, pa opet tika-taka, tika taka… Zvuk kreće iz dvorišta najvrednije familije, koja je već obavila sve u kući i štali, doručkovala, ispratila decu u školu, razaslala čeljad na razne poslove, a u domu ostavila tek po neko čeljade, da posluje oko ručka i drugih, ženskih prekih poslova. A za ono čeketanje uglavnom bude odabrana starija žena, ponekad baka, što se u taj zametni posao dobro razume. I ona pristupa maloj, drvenoj, najčešće od zrela bagrema, ili kakvog drugog tvrdog drveta spravi, koja donekle podseća na nogare, gde se ručnom testerom krate drva; samo, ovde su dve goronje daske postavljene kao žljeb, a dole, nosač sprave je najčešće sklepan i retko nalik pažljivo izrađenoj alatki. Po sredini naprave, fiksiran u krajnjoj tački postavljena je drven i teška tvrda poluga što se od duge upotrebe toliko ispolirala da sija toliko da joj se pri jačem suncu mora prilaziti poluzatvorenih očiju. Taj štap je dug do jednom metra i njime se udara jednom rukom, pod 90 stepeni u onaj donji drveni žljeb, što na sredini ima procep gde ispada trinja i kora. Ta naprava zove se trlica, često je postavljena pod kakav venjak ili nastrešicu, a ponekad izmeštena u poljsku kuću, van sela koju su nazivali trlo. Sve rečeno gore odnosi se na jednu od ruku pripreme obrade konoplje da bi se od njenih dugih strukova izvuklo vlakno, zvano težina.
Moja baka, majčina majka, je svake druge godine zasejavala njivu od pola hektara semenom od konoplje i gotovo do kraja se brinula o svemu. Uostalom, ovo kućno poslušanje skoro isključivo su obavljale žene, sem oranja i odnošenja snoplja u obližnju reku, na ”kiseljenje”, da bi kora oko vlakana prozukla (omekšala) i kasnije, dobro osušena, mogla da se na trlici lako odvaja od vlakna. Kao deca, nismo znali da je to obična, danas zvana ’’industrijska” konoplja (Cannabis sativa), i da njeni listovi, cvetovi i seme nemaju psihoaktivna svojstva. Ipak, u vreme sazrevanja veoma smo se zabavljali skupljajući i igrajući se s vrapcima što su se pre toga nazobali semenki od konoplje i sasvim izgubili orijentaciju i veštinu leta. Međutim, deci je bilo zabranjeno da zalaze u njivu sa visokom konopljem; govorili su da ”se stabljike ne lome”
Dalje, kao dete prisustvao sam žetvi konoplje, što se u nas činilo iz dva maha, da bi se odvojile ”ženske” od ” muških” stabljika koje su kasnije sazrevale. To se u nas činilo oštrim srpom, a duge biljke su slagane u velike snopove, ovi u kope (kupe) i ostavljali da se dobro prosuše pre odnošenja i potapanja u reku, ili kakvu drugu stajaću vodu. Čini mi se da je konoplja u vodi ostajala 3 nedelje, a veoma je zabavno bilo što smo, kao nešto stariji, bili skloni i šumadijskoj viteškoj dusciplini – hvatanju rečne ribe rukama, rado zalazili oko uredno složenih snopova i bez po muke hvatali i veoma krupne ribe. Zatim su se snopovi vadili iz vode, polagali na travu da se dobro ocede a zatm odvozili kućama (ili na trlo) i slagali u kope ili kamare, kad je bila veća količina. A zatim, sasvim isušena stabla, od najviše petnaestak dugih biljki postavljano je u trlicu, i ravnomerno, uz pomeranje ih tukli onom drvenom polugom Tako su se oslobađala unutra zarobljena duga, elastična i veoma jaka vlakna. Kudelja (vlakna) su se slagala na velike gomile i unosile u kačare, stavljala na tavane kuća, u razne otpražnjene zgrade, u svakom slučaju na veoma suva mesta, a zatim se čekalo da ”provenu” (do kraja osuše) i uvedu u sledeću fazu obrade – grebenanje. Prvi posao na trlici bio je jednoličan i zamoran, znam iz iskustva jer sam u više navrata probao da zamenim baku, ali bih, sav znojav i zadihan brzo odustajao. Na trlici su se slagale velike gomile pleve, koja je najčešće ostavljana da satruli, ili bi završavala u vatri, obično poput onih poput logorskih. Tek kanije sam saznao da i od ovog otpada može da se ima velika korist, da se izradi papir, celuloza, upotrebi kao izolacioni materijal ili da, briketin posluži za kvalitetan ogrev.
Grebenanje se obavljalo zimi, kad većina poslova umine, tako što su se zvežnjevi vlakna provlačili kroz velike, zubate grebene da se preostali opiljci kore odvoje a duge niti lepo slože na gomilu. Zatim se sve odnosilo na grebenaru, gde se pored vune i težina pakovala u kanure pa vraćala kući. Zauvek je ostalo u pamćenju kako žene prte i nose u Palanku ogromne naviljke težine, i to tako da se od nje gotovo i ne mogu videti. Ponosne na svoje postignuće vraćale su se kućama često rumenih obraza i ushićene; veliki posao je obavljen, a dragi Bog je bio blagonaklon prema njima. Od dobijena novca deca je uvek sledovao po mali fišek bombona, a u kuću su ulazile razne, kupljene potrepštine, dok je deo ostavljan za slave, svetkovi ili – ne daj Bože druge preke potrebe. Vredne žene i majke su zatim pristupale predenju, opet veoma napornom poslu, pa sam pored lepih preslica i fino ukrašenih vretena veoma rano primetio ogrubele njihove ruke, zbog uvrtanja čvrstog konca, ali i najsitnijih opiljaka što su, pored svih prethodnih postupaka čišćenja ipak ostajali na vlaknima. Veoma vešte ovim drevnim poslovima one su, neprestano pljuckajući u prste – uklanjale zaostale ljuspice kore i dobijale čisti, ujednačeni konac, namotvajući ga na vreteno. A kada bi ono otežalo, prepunjeno kncem načas se prestajalo, sve se razmotavalo i slagala u veliku klubad. Ona su se dalje odnosila na visoku spravu, zvanu motovaljka i tu, okreću je oko vertikalne ose – slagale kanure, za osnovu ili potku tkanja, što se obavljalo pri kraju zime.
Deo prediva odlazio je užarima, ponekad i saračima, često u čistu razmenu za njihove rukodelje, nešto je zadržavano za kućne poslove, dok su se veće količine odlagale po grebenarama ili magacinima i kasnije prodavale tekstilnoj industriji ili većim zanatskim radionicama.
Poznata kao trajna i mnogim vrlinama snabdevena tvorevina, još od neolitskog doba, veoma rasprostranjena i kvalitna gajila se u Srbiji i upotrebljavala za izradu odevnog platna (košulje veš, pantalone, haljine, kabanice, kape…), za prekrivače i drugu posteljinu, za jaku užad, često i brodsku, pa za jedra, vreće, različite torbe, prekrivače za podove, ljude i životinje…
A od kuća, od tanjeg konca su se tkala platna za odeću, ubruse, posteljinu i često sukala tanja užad za kućne potrebe. Napomenimo ovde, da je vo vremja Srbija bila jedan od najvećih proizvoča konopljinog vlakna u Evropi.
I onda je gotovo sasvim prestalo gajenje konoplje; stigao je najlon i drugi materijali i pedesetih godina konoplja je sasvim otišla u zaborav. Štetu je učinio i povećani interes za indijsku konoplju, koja je izašla na loši glas radi snažnih psihoaktivnih supstanci. Pod kraj prošlog veka naglo je skočio interes za ove biljke, sve je veća proizvodnja u svetu, a kod nas stidljivo se vraća; jer se od njih sve može iskoristiti, a od listova, cvetova i semenki danas se pripravljaju mnogobrojni, i tradicionalni i savremeni lekovi, parfemi i druga najrazličitija sredstva i selektuju mnogobrojne supstance.
Iz takve, današnje perspektive čini se da ovoj biljci sledi sjajni i trijumfalni povratak u našu stvarnost i živote.
U Beogradu
7530. godine, meseca cvetnja, u dan 22.
Po Starom Srbskom kalendaru,
ili 22. maja 2022. leta Gospodnjeg
Dušan Milovanović
Izvor: Cabaina
