Mnogo toga je Kragujevac imao prvi u obnovljenoj Srbiji. Prva izgrađena crkva, prvi Teatar, prva gimnazija, prvi Licej, prva državna apoteka, prvi Sud, prva časovničarska radnja, prva Skupština, prvi bal, prva upaljena sijalica, samo su neke od činjenica koje nas vezuju sa ovo doba srpske istorije i Kragujevac.

U vreme kada je knjaz Miloš odlučio da iz Donje Crnuće, posle Drugog srpskog ustanka 1818.godine, iz svog doma upravljanje modernom srpskom državom premesti u Kragujevac, ova kasaba je imala 193 kuće.

Okružena šumom, čaršija se protezala duž reke Lepenice, u delu grada gde je danas Milošev venac.

Priča se da je premudri Miloš prestonicu preselio ovamo jer je budući administrativni i državni centar bio daleko od očiju Turaka.

Tamo gde je prolazio turski drum, u Batočini dvadesetak kilometara dalje, naredio je, kaže legenda, da se prvo napravi džamija.

Vojvode su se u čudu pitale “Zašto Srbi da je grade?”. Miloš se zamislio a onda strogo odgvorio: 

– Pa kad Turci vide džamiju sigurno neće zalaziti u Kragujevac, nego će drumom nastaviti za Planu i dalje… U Kragujevac neće zalaziti.

Već tada, od ove promisli, kako se tvrdi počele su da se ispredaju priče o mudrosti Knjaza Miloša Obrenovića, koji će, eto obeležiti istoriju Kragujevca i Srbije narednih decenija, kada počinje da se razvija u modernu srpsku prestonicu.

Ovde će biti stvorena moderna srpska država, osnovane prve novine u Srbiji, otvoriti prva državna apoteka, osnovati Licej, prvi Knjaževsko-srpski Teatar, Prva Gimnazija, Sud, Topolivnica, zasijati prva sijalica i mnogo toga što će od turske kasabe napraviti modernu varoš.

Na mestu gde se nekada nalazilo staro groblje, na desnoj obali Lepenice sagrađena je prva Miloševa zadužbina i prva crkva u modernoj Srbiji. 

Posle propasti Prvog srpskog ustanka Turci su poskidali sva zvona novoizgrađenih crkava brvnara, kao i onih zidanih od čvrstih materijala i odnosili ih u Jedrene kako bi ih pretapali u topove.

Kragujevac nije imao crkvu jer je pretvorena u džamiju, već se parohijska crkva, za varoš, nalazila u manastiru Drača. Knez Miloš odlazi kod turskog paše, da moli da mu dozvoli izgradnju prigradske crkve.

Ovaj mu je dozvolio s tim da veličina crkva ne bude veća od površine jedne goveđe kože!

Ali tada je opet došla do izražaja urodjena Miloševa mudrost. Prihvatio je ponižavajući predlog paše. Po dolasku u dvor izdao je naređenje da kovač iskuje najoštriji nož, i okupio abadžije i opančare. Naručio je da se najveći vo dovede zakolje u Kragujevcu. Onda je naredio:

-Napravite najtanje kaiše od bivolje kože. Posle od tih kaiša sašijte oplatu (pokazujući kako i nastavljajući kanap na kanap). I kad mi takvu oplatu napravite obeležite temelje crkve – rekao je. 

Tako je započela izgradnja ove crkve Svete Trojice. Veličina sašivenog kaiša poslužila je da se odrede dimenzije temelja. Turski nadzornik je dojavio paši da je Miloš krenuo da zida veću građevinu nego što je bivolja koža. Paša je tražio da se radovi zaustave, ali kada je shvatio šta je Miloš uradio, priznao je da ga je nadmudrio i dozvolio da se sagradi crkva, jer nije rekao da koža mora da bude iscela.

Čak postoji priča da je kaiš odsečen odjednom, da nije šiven. Crkva je sagrađena od kamena, posvećena Silasku Svetog duha, arhitektonski je urađena u kontekstu vazalnog odnosa prema turskim vlastima. Nije freskopisana, nije imala zvonik i kube jer te 1818.godine, Turci nisu dozvoljavali da se čuju zvona u srpskim bogomoljama.

Te godine kada je neimar Milutin Gođevac sazidao prvu crkvu u obnovljenoj Srbiji, i od tada gde god prođete u Kragujevcu prolazite kroz srpsku istoriju.

Vremenom će crkva dobiti današnji oblik, sa zvonikom i postati duhovno središte srpske države. Kada je izgrađena istovremeno je naređeno da se preko Lepenice napravi ćuprija da bi knez mogao da prečicom dođe do crkve.

Zvali su ga “Kneževa ćuprija” a na istom mestu 1927.godine napravljen je veliki Betonski most.

Na ivici porte, kraj stare Miloševe crkve, ovde se nalazi zgrada Stare skupštine, jedan od najznačajnijih spomenika kulture u ovom delu Srbije.

Pre tačno dva dveka, kada je Kragujevac bio prestonica Srbije, u porti kraj Miloševe crkve održavane su sednice prvih naših narodnih skupština.

Tu su podnošeni izveštaji o stanju i radu u narodu, birani deputanti za Carigrad i Petrograd, sastavljane diplomatske note za sultana ili ruskog cara i uopšte rasparavljalo se o pitanjima vezanim za sudbinu naroda u prvoj polovini 19. veka.

Tako bi glasila oficijelna verzija, zapisana u srpskoj istoriji. Prema Vuku Karadžiću, zapisima Nićifora Ninkovića, školovanog berberina, koji je iza sebe ostavio memoare, Alekse Popovskog, sekretara knjaževog koga je sumnja knjaz pogubio i još nekih savremenika ta istorija bila je drugačija i knjaza opisuju kao apsolutistu i čoveka koji je naredio ubistvo pedesetak svojih protivnika, među njima i svog kuma, vođu Prvog srpskog ustanka Đorđa Karađorđa Petrovića.

Skupštinska zgrada, koja je do danas sačuvana, podignuta je u vreme prve vladavine kneza Mihaila Obrenovića 1859.godine.

To je prizemna, pravougaona građevina, koja je vremenom pretrpela izvesne prepravke, ali je zadržala prvobitan izgled.

Čitavom zgradom dominirala je prostrana sala sa stubovima koja je služila za skupštinska zasedanja. Na tom mestu, u toj sali, tumačene su političke i socijalne ideje i donošene veoma značajne državne odluke.

Zapisi iz onog “prestoničkog” vremena kazuju nam da je knjaz Miloš prvu srpsku skupštinu sastavio tako da nije imala velikog uticaja po njegovu apsolutističku vladavinu.

Bila je sastavljena uglavnom od neukih seljaka.

Postoji i zapis koji kaže da je knjaz Miloš sedeo i slušao govornika, vidno neraspoložen i skrhan dosadom. Kada je završio besedu, knjaz mu je rekao “u pravu si!”. Posle njega debatovao je drugi govornik, sve suprotno govoreći od svog prethodnika.

-I ti si pravu!-rekao mu je Miloš.

– Čestiti Gospodaru – umešao se treći deputat-

Kako je to moguće ovaj govori jedno, Vi kažete “u pravu je”, drugi govori sasvim suprotno vi i njemu kažete da je “u pravu”. Ja mislim da ne mogu obadvojica biti u pravu, jedan greši.

Knjaz Miloš ga je pogledao mirno i staloženo. -E vala i ti si u pravu!

Ovde u porti Stare crkve, a gde se nalazi Stara Skupština je donet i Prvi srpski Ustav, poznat kao Sretenjski 1835.godine, a pored ove značajne sednice, još dve su imale veliki značaj za Srbiju, iako Kragujevac tada nije bio prestonica. Prva je sednica iz 1876, a druga iz 1878. godine. U avgustu 1876. godine, skupština u ovoj zgradi na zasedanju donosi sudbonosnu odluku da se Turskoj objavi rat. Rat je završen Berlinskim ugovorom 1878. godine. Tada je na skupštini u Kragujevcu, na istom mestu sa koga je objavljen rat, pročitan Berlinski ugovor, koji je pored značajnog teritorijalnog proširenja Srbiji doneo međunarodno priznanje, nacionalnu slobodu i nezavisnost.

Kao i crkva, i Stara skupština se nalazi pod zaštitom države i kategorisana je kao dobro od velikog značaja.

S kolena na koleno ovde se prepričavaju i dogodovštine iz prestoničkog doba kada je nepismen knjaz stvarao i stvorio državu, vladajući strogo, nipodaštavajući svakog čoveka koji je bio pod njegovom vlašću.

Tako je zapisana i sledeća anegdota. Neposredno pošto je oslobodio Srbiju i zaveo dikaturu,rečeno savremenim rečnikom, osnovao skupštinu došlo je par viđenijih Srba koji su mislili da kao i on polažu pravo na zasluge.

Ta scena sačuvana u sećanju šumadijskih seljaka izgledala je otprilike ovako.

Knez je sedeo, dobro rapoložen kada je kod njega došla delegacija činovnika, vojvoda, seljaka..

– Šta sada hoćete, što se ovoliki put prešli?-pitao je Knjaz,

– Pa Gospodaru, došli smo da te molimo da Srbiju na spahiluke podeliš, te da i nama daš po koji spahiluk, jer i mi zasluge za ovu zemlju imamo,

pa je pravo da budemo spahije- pričao je jedan od vojvoda ispred pridošle delegacije

– Kakve spahije, oca vam vašeg, zar se mi borismo i krv prolivasmo dok isterasmo spahije iz zemlje. Turci su bili spahije u ovoj jadnoj zemlji, pa sad narodu da dam krštene spahije da mu krv sisaju! Ne može.

Kada su videli da to sa spahalucima neće proći jedan od činovnika smogao je hrabrosti da predloži sledeće.

-Pa Gospodaru, kad to ne daš, a ti nam daj titule grofova, barona , eto rešenja i narodu i nama i tebi dobro?

-Jes, jes… Otac ti bio kozar a ti bi da budeš grof. Kako grof od koza, ovog sa gunjem on će biti markiz od ovaca, a ovaj ovde, on će biti baron od magaraca.. Jok! Ne biva!-uporan i strog je bio Miloš

-Pa kad ni to ne daš, a ti nam bar dopusti a zovemo kao oni Rusi-Korzakov, Gorčakov, Dondukov…-predloži jedan od prisutnih.

– Eto more, eto-prošetao je Miloš po sobi i pokazujući ponaosob prstom na svakog u delegaciji .

– Eto more. Ti se zovi Šarov. Ti, Zeljov, ti Garov, ti Murgov kao što volove po Srbiji zovemo. Ne biva. Ajd sad kako ste došli tako i nazad.

Kažu da je upravo ovaj stav rasrdio Vuka Karadžića koji je očekivao da će dobiti Tršić u spahiluk.

Napisaće i tajno oštro pisanije o knjazu koje je po njegovom zaveštanju objavljeno1900.godine, u kome ne štedi reči o tiraniji, samovolji, gordosti, ubistvima, maltretiranju građana od stane knjaza. U suštini Knjaz se plašio opozicije u bilo kakvom obliku.

U tom trenutku bio je apsolutni vladar, sudija, svaku odluku sam je donosio, stavio trgovinu pod svoju kontrolu. Stvaranje aristokratije bio bi, po njemu opasan presedan. Ipak srpski Ustav bio je početak kraja njegove samovolje i despotije.