„Boks je nešto između sporta i neke vrste, uslovno rečeno, grube igre. Pesnice, mozak i srce u boksu su jednako važni. Ko razume boks i dušu borca, zna zašto se govori o plemenitoj veštini. Muška stvar sa jasnim pravilima, ozbiljno razvijenom taktikom i da se razumemo, boks ne boli. To je čista strast“, u jednom dahu za Ucentar govori Vojislav Lukačević, nekadašnji šampion, danas trener i „tvorac“ novih šampiona.
o Lukač, (tako ga poznaju Kragujevčani i ljubitelji boksa u nekadašnjoj Jugoslaviji) deo si istorije… Da se prisetimo tog vremena…
– Iskreno, nema tu prisećanja. To su žive slike koje i danas živim. I ja i moji, da tako kažem, saborci. Kragujevac je bio jedan od najvećih centara boksa u SFRJ. Konkurencija je bila neverovatna, sve šampion do šampiona. Nezahvalno je sada pominjati imena legendi jer ne znam po kom kriterijumu mogu da ih poređam. Babea, Sorgić, Puza, Labud, Matejić, Jefta, Gagi… spisku kraja nema. Uvek postoji strah da nekoga slučajno ne pomenem, a to bi bio greh. Ne zna se ko je od koga više dao našem sportu, više radosti doneo našem gradu…
o Prošlo je mnogo godina, mnogo toga se promenilo… Može li da se povuče paralela?
– Uvek može da se povuče paralela ali ta vrsta podvlačenja crte, to poređenje može da zaboli. 
Boks ne boli. Bole povrede koje dolaze jer je sve manje viteštva, poštovanja. Ja sam se stotinu puta na ringu lupao iz sve snage, kao da mi život zavisi od toga. Kad se čuje onaj poslednji gong zagrlimo se, poljubimo, čestitamo jedan drugom. Koliko god da to nekome deluje suludo, mi smo se poštovali. Čini mi se da je baš to poštovanje nešto što nas je činilo drugačijima. Publika je bila u transu možda i više nego mi u ringu. Pljušte udarci na sve strane, u lice, u telo… Onda vrlo brzo shvatiš da to nisu batine… Boks čeliči ljude, ima tu mnogo filozofije, mudrovanja, bokser svakom borbom odrasta, bez obzira da li pobeđuje ili gubi. Svaki meč je škola, novo iskustvo, novo saznanje, o sebi ali i protivniku kojeg u tih par rundi gledaš kao neprijatelja, a posle svega se izgrlite, izljubite i odete na zajedničku večeru. Moji najljući protivnici iz cele Jugoslavije i danas dolaze kod mene, ja kod njih. Hotel ne dolazi u obzir. Dočekujemo se kao najrođeniji.
Boks ne boli. Bole povrede koje dolaze jer je sve manje viteštva, poštovanja. Ja sam se stotinu puta na ringu lupao iz sve snage, kao da mi život zavisi od toga. Kad se čuje onaj poslednji gong zagrlimo se, poljubimo, čestitamo jedan drugom. Koliko god da to nekome deluje suludo, mi smo se poštovali. Čini mi se da je baš to poštovanje nešto što nas je činilo drugačijima. Publika je bila u transu možda i više nego mi u ringu. Pljušte udarci na sve strane, u lice, u telo… Onda vrlo brzo shvatiš da to nisu batine… Boks čeliči ljude, ima tu mnogo filozofije, mudrovanja, bokser svakom borbom odrasta, bez obzira da li pobeđuje ili gubi. Svaki meč je škola, novo iskustvo, novo saznanje, o sebi ali i protivniku kojeg u tih par rundi gledaš kao neprijatelja, a posle svega se izgrlite, izljubite i odete na zajedničku večeru. Moji najljući protivnici iz cele Jugoslavije i danas dolaze kod mene, ja kod njih. Hotel ne dolazi u obzir. Dočekujemo se kao najrođeniji.o Razgovor nas uporno drži oslonjene na neka stara vremena. Čini se da je ipak sve nekako bilo bolje ranije…
-Kako se uzme. Ne mogu da se u potpunosti složim sa tom konstatacijom ali ima istine. Sve je bilo drugačije, naš odnos prema klubu, odnos prema protivniku, odnos grada prema bokserima koji su bili rasadnik državnih, mediteranskih, evropskih, olimpijskih osvajača medalja… Kada treneri Babea, Dugec ili Sorga, kasnije i Nikolić nešto kažu, stoji se mirno i sluša. Tu nije bilo pogovora. Nemojte misliti da je bila lako raditi sa ljudima koji su još za života postali legende. Babea je umro u Americi, a tamo je drugovao sa ozbiljnim „igračima“. Kod njega je dolazio Brano Mićunović, današnji neformalni gospodar Crne Gore. Kavaja, čuveni lovac na Tita, Babeu je gledao kao božanstvo. Isto je bilo i sa jedinim srpskim donom, jednim od šefova njujorške mafije Boškom Radonjićem. S druge strane, Babea je bio „samo“ bokser.o Hajde da pokušamo da napravimo vezu sa ovim i onim vremenom. Boks je sport koji se menja u skladu sa životnim filozofijama. Jasno je da nije sve u snazi udarca ali se negde na kraju sve svede na to…
– Opet ne mogu da se složim u potpunosti. Ponavljam, snaga je bitna ali ne i najbitnija. Mnogo se u toku tih par rundi misli, kombinuje, ispituju se granice protivnika i vlastite 
granice. Kragujevac je bio jedan od par centara boksa u državi koja je imala 22 miliona stanovnika. Respektabilan kapacitet. Država i grad su umeli da stanu iza nas. Na razne načine. Ni na vrhuncu popularnosti boks nije bio sport bogatih ali nismo oskudevali. Sada je drugačije. Iz nekog razloga nas posmatraju kao, uslovno rečeno, primitivce koji se biju pred publikom, a nije tako. Ni blizu. Za moj klub, a ja sam, kako ste naveli, iznedrio državnog šampiona kojeg čeka evropsko i svetsko prvenstvo, od grada dobio 120 000 dinara. Od tog novca, što je oko hiljadu evra, morao sam da platim tridesetak hiljada Sportskom savezu grada. Samo ovo prvenstvo, gde je moj takmičar potvrdio dominaciju i osvojio titulu, koštalo nas je polovinu tog iznosa. Ne ulazim u to da li gradski ministar za sport Predrag Stevović razume suštinu. Važno mi je da je na prijemu u Skupštini grada, gradonačelnik Nikola Dašić jasno rekao da finansiranje mora da se poboljša jer pravimo rezultate. Ja se nikada nisam libio da kažem istinu, koliko god da to košta, a istina ume da bude opasnije od par vezanih aperkata, krošea i direkta koji često pošalje protivnika na patos. Takmičarski potencijal imamo, trenerski takođe… To su dokazane činjenice. Nažalost, a to nije dobro za bilo koji sport pa time ni za boks, treba nam i politička volja da se izdvojimo i dođemo na mesto koje nam objektivno pripada. Sećam se dobro 
vremena u kome je, sedamdesetih godina, kragujevački boks davao reprezentativce i šampione. Tada je, a teško to priznajem jer nije mesto politici u sportu, stvar zavisila od Bore Petrovića, Čede Radovića i još nekih ljudi koji jesu bili u politici ali su umeli da prepoznaju Kragujevac kao mesto gde rastu legende našeg boksa. Takvi ljudi nam trebaju danas. Neko ko razume suštinu ove priče i kome ne mora da se objašnjava zašto je boks plemenita veština. Da budem iskren, prilično sam umoran od objašnjavanja na tu temu ali i dalje sam tu da kažem istinu i objasnim ljudima koji ne razumeju, kolika je naša borba, kolika su odricanja, koliko je potrebno snage, fizičke i duhovne, da se stane pred protivnika i da se jednako časno ponesu i poraz i pobeda.
granice. Kragujevac je bio jedan od par centara boksa u državi koja je imala 22 miliona stanovnika. Respektabilan kapacitet. Država i grad su umeli da stanu iza nas. Na razne načine. Ni na vrhuncu popularnosti boks nije bio sport bogatih ali nismo oskudevali. Sada je drugačije. Iz nekog razloga nas posmatraju kao, uslovno rečeno, primitivce koji se biju pred publikom, a nije tako. Ni blizu. Za moj klub, a ja sam, kako ste naveli, iznedrio državnog šampiona kojeg čeka evropsko i svetsko prvenstvo, od grada dobio 120 000 dinara. Od tog novca, što je oko hiljadu evra, morao sam da platim tridesetak hiljada Sportskom savezu grada. Samo ovo prvenstvo, gde je moj takmičar potvrdio dominaciju i osvojio titulu, koštalo nas je polovinu tog iznosa. Ne ulazim u to da li gradski ministar za sport Predrag Stevović razume suštinu. Važno mi je da je na prijemu u Skupštini grada, gradonačelnik Nikola Dašić jasno rekao da finansiranje mora da se poboljša jer pravimo rezultate. Ja se nikada nisam libio da kažem istinu, koliko god da to košta, a istina ume da bude opasnije od par vezanih aperkata, krošea i direkta koji često pošalje protivnika na patos. Takmičarski potencijal imamo, trenerski takođe… To su dokazane činjenice. Nažalost, a to nije dobro za bilo koji sport pa time ni za boks, treba nam i politička volja da se izdvojimo i dođemo na mesto koje nam objektivno pripada. Sećam se dobro vremena u kome je, sedamdesetih godina, kragujevački boks davao reprezentativce i šampione. Tada je, a teško to priznajem jer nije mesto politici u sportu, stvar zavisila od Bore Petrovića, Čede Radovića i još nekih ljudi koji jesu bili u politici ali su umeli da prepoznaju Kragujevac kao mesto gde rastu legende našeg boksa. Takvi ljudi nam trebaju danas. Neko ko razume suštinu ove priče i kome ne mora da se objašnjava zašto je boks plemenita veština. Da budem iskren, prilično sam umoran od objašnjavanja na tu temu ali i dalje sam tu da kažem istinu i objasnim ljudima koji ne razumeju, kolika je naša borba, kolika su odricanja, koliko je potrebno snage, fizičke i duhovne, da se stane pred protivnika i da se jednako časno ponesu i poraz i pobeda. ucentar.rs
