-Boli me duša kada čujem da naše krave muču jer su žedne. To samo seljak može da razume. Tako je jer Selište, zaselak sela Grbice kao i veliki deo sela Šljivovac nema elemetarni uslov za opstanak – vodu.
Ovako svoju ispovest počinje jedan od žitelja ovog kraja u kome se živi kao u 19. veku.
Agonija za 250 kuća na samo 9 kilometara od centra Kragujevca traje godinama, a osim obećanja u proteklih desetak godina, nisu dobili ništa. Meštani kažu da su pisali zahteve, molbe, peticije ali da im niko nikada nije čak ni odgovorio.
„Svima su puna usta sela i seljaka. U zamenu za glas spremni su da obećaju i da će da nam izgrade kosmodrom. Nama međutim treba samo voda. Greota je to i sramota. Čestit čovek kad pogleda žednu kravu morao bi da zaplače, kaže Marko Todorčević (32) koji sa porodicom i malim detetom
živi u MZ Selište. Želi da ostane na selu i da širi svoje poljoprivredno domaćinstvo na vlastitoj dedovini. Želi i da mu na ognjištu ostanu deca, međutim…
„Nebriga o selu je takvih razmera da se stiče utisak da postoji neka vrsta dogovora da nas rasele, satru, da nas nema. Kako da napojim krave? U samo jednoj turi, a trebalo bi da ih je tri, krava popije i do 100 litara vode. Ja mogu da obezbedim tek toliko da ostanu u životu. Stoka je izmučena žeđu, telad su slabijeg kvaliteta, mleka je malo. Ljudi masovno prodaju blago za klanicu i odlaze“, razočaran je Todorčecić, koji dnevno traktorom mora da dopremi najmanje 300 litara pijaće vode.
Njegov rođak i komšija, što u šali što iz očaja kaže da se, posle napornog posla na zemlji i u štali, kupa kao Čkalja u staroj popularnoj seriji. Sada tvrdi ne može ni tako jer nema dovoljno vode ni da je zagreje u loncu na šporetu. Bojler kaže „nije palio godinama“.
Problem vodosnabdevanja nije od juče i traje desetak godina. Meštani tvrde da je nastao kao posledica tektonskih kretanja, bombardovanja i sličnih pojava na koje nisu mogli da utiču.
Svetlana Đorđević živi u šestočlanoj porodici, a njeni sinovi, kao i mnogi iz ovog kraja žele da ostanu na selu. Pita se kako…„Obrađujemo dosta zemlje da prehranimo stoku. Sinovi su hteli da se bave poljoprivredom ali su sada spremni da zauvek odu. Kako da ostanemo na zemlji kada nemamo vode ni za elementarne uslove, da ne govorim o tome šta je potrebno za stoku ili baštu o kojoj ne smem ni da mislim. Naše domaćinstvo dnevno troši najmanje 1000 litara vode. Hteli smo da pričamo o osvetljavanju seoskih ulica, a zapravo se borimo za čašu vode“, kaže Svetlana i dodaje da je sve manje nade da će se selo podmladiti i da će na ovom prostoru ostati bilo ko. „Svako ko ima gde da ode ili je otišao ili se sprema. Ovo je očaj“, jasna je naša sagovornica.
Istu muku muče i susedi iz sela Šljivovac koje se graniči sa Selištem. Zoran Gajić za svoje sedmočlano domaćinstvo i za potrebe stoke dnevno ima utrošak oko 1500 litara vode.
„Sve te količine vode moram da dopremim. Mala domaćinstva se pomalo oslanjaju i na sakupljanje kišnice ali to je uzaludan posao. Vukući vodu, pre nekog vremena, prevrnuo sam se traktorom. Glava mi je bukvalno bila u torbi jer sam po očajnom putu morao da vučem vodu.
Mi zaista živimo životom predaka iz davno prošlih vremena“, jasan je Gajić koji, kao i ostali meštani, nije daleko od ideje da rasproda stoku i napusti dedovinu.
Predsednik Saveta MZ Selište Vladimir Đorđević kaže da ne želi da neko posmatra muke svojih komšija. Budući da i sam ima isti problem rešio je da se po ko zna koji put obrati gradskim vlastima. Kaže da nikada nije dobio nikakav odgovor osim obećanja koja su mahom bila političkog karaktera i vezana za predizborne kampanje.
„Naša komunikacija sa gradskim vlastima je jednosmerna. Pišemo pisma bez odgovora. Kao da nikoga ne zanimamo, kao da gradonačelnik nije poreklom iz sela manje od 10 kilometara odavde. S druge strane znamo da postoje rešenja. Jedno su arterski bunari, drugo je povezivanje na gradsku vodu koja je došla na manje od 3 kilometra od nas. Pominju milione evra, pominju projekte, razne nemogućnosti ali niko još ništa zvanično nije rekao ili napisao. Grad je rešio da sledeće godine da 1,5 miliona evra za nevladine organizacije, to im je očigledno mnogo važnije nego da ovaj narod u srcu Šumadije, na par kilometara od Kragujevca ima vodu. Stiče se utisak da je cilj da se raselimo, da ovde ostane pustinja“, kaže Đorđević koji podvlači da je kao predsednik Saveta MZ Selište pokušao i zajednički sa kolegom iz Šljivovca da napravi pomak u vodosnabdevanju za 250 poljoprivrednih domaćinstava ali da za sada ništa nije urodilo plodom. Dodaje i da je Selište kao MZ pripadajuća selu Grbice, po mnogo čemu zaslužila drugačiji tretman od onoga koji desetak godina uživa.
„U Seluštu je jedna od najstarijih osnovnih škola u Šumadiji i u njoj đaci i danas stiču prva znanja iz matematike i Vukove azbuke. I crkva nam je jedna od starijih u kraju, a poznata je između ostalog i po tome što je, čak i za vreme vladavine J.B.Tita i Komunista u njenom porti stajao spomenik viteškom kralju Aleksandru Karađorđeviću. Sa nama se ni svemoćni komunisti nisu igrali ali aktuelna vlast dopušta sebi da nas drži žedne, bez puteva, autobuskih stajališta, ulične rasvete…
Đorđević tvrdi i da na području koje pokriva ova mesna zajednica postoji i nekoliko arheoloških lokaliteta iz doba Rima ali i srednjeg veka.
„Svega i svačega ovde ima samo nema vode osim u kraterima na seoskim putevima koji su više od jedne decenije zapušteni. Obećanja gradskih čelnika za sada su prazna su kao i naši bunari i pojilišta“, zaključuje Vladimir Đorđević, predsednik Saveta MZ Selište koji zajedno sa svojim komšijama već čitavu deceniju pokušava da umoli gradske moćnike da im pomognu i omoguće da imaju svežu, pijaću vodu.
ucentar.rs
