Priče o prestonici i premudrom Knjazu (II)

Na ivici porte, kraj stare Miloševe crkve, ovde se nalazi zgrada Stare skupštine, jedan od najznačajnijih spomenika kulture u ovom delu Srbije. Pre više od dva dveka, kada je Kragujevac bio prestonica Srbije, u porti kraj Miloševe crkve održavane su sednice prvih naših narodnih skupština

 

 

Tu su podnošeni izveštaji o stanju i radu u narodu, birani deputanti za Carigrad i Petrograd, sastavljane diplomatske note za sultana ili ruskog cara i uopšte rasparavljalo se o pitanjima vezanim za sudbinu naroda u prvoj polovini 19. veka.

Tako bi glasila oficijelna verzija, zapisana u srpskoj istoriji. Prema Vuku Karadžiću, zapisima Nićifora Ninkovića, školovanog berberina, koji je iza sebe ostavio memoare, Alekse Popovskog, sekretara knjaževog koga je sumnja knjaz pogubio i još nekih savremenika ta istorija bila je drugačija i knjaza opisuju kao apsolutistu i čoveka koji je naredio ubistvo pedesetak svojih protivnika, među njima i svog kuma, vođu Prvog srpskog ustanka Đorđa Karađorđa Petrovića.

Skupštinska zgrada, koja je do danas sačuvana, podignuta je u vreme prve vladavine kneza Mihaila Obrenovića 1859.godine.

To je prizemna, pravougaona građevina, koja je vremenom pretrpela izvesne prepravke, ali je zadržala prvobitan izgled.

Čitavom zgradom dominirala je prostrana sala sa stubovima koja je služila za skupštinska zasedanja. Na tom mestu, u toj sali, tumačene su političke i socijalne ideje i donošene veoma značajne državne odluke.

Zapisi iz onog “prestoničkog” vremena kazuju nam da je knjaz Miloš prvu srpsku skupštinu sastavio tako da nije imala velikog uticaja po njegovu apsolutističku vladavinu.

Bila je sastavljena uglavnom od neukih seljaka.

Postoji i zapis koji kaže da je knjaz Miloš sedeo i slušao govornika, vidno neraspoložen i skrhan dosadom. Kada je završio besedu, knjaz mu je rekao “u pravu si!”. Posle njega debatovao je drugi govornik, sve suprotno govoreći od svog prethodnika.

-I ti si pravu!-rekao mu je Miloš.

– Čestiti Gospodaru – umešao se treći deputat-

Kako je to moguće ovaj govori jedno, Vi kažete “u pravu je”, drugi govori sasvim suprotno vi i njemu kažete da je “u pravu”. Ja mislim da ne mogu obadvojica biti u pravu, jedan greši.

Knjaz Miloš ga je pogledao mirno i staloženo. -E vala i ti si u pravu!

Ovde u porti Stare crkve, a gde se nalazi Stara Skupština je donet i Prvi srpski Ustav, poznat kao Sretenjski 1835.godine, a pored ove značajne sednice, još dve su imale veliki značaj za Srbiju, iako Kragujevac tada nije bio prestonica. Prva je sednica iz 1876, a druga iz 1878. godine. U avgustu 1876. godine, skupština u ovoj zgradi na zasedanju donosi sudbonosnu odluku da se Turskoj objavi rat. Rat je završen Berlinskim ugovorom 1878. godine. Tada je na skupštini u Kragujevcu, na istom mestu sa koga je objavljen rat, pročitan Berlinski ugovor, koji je pored značajnog teritorijalnog proširenja Srbiji doneo međunarodno priznanje, nacionalnu slobodu i nezavisnost.

Kao i crkva, i Stara skupština se nalazi pod zaštitom države i kategorisana je kao dobro od velikog značaja.

S kolena na koleno ovde se prepričavaju i dogodovštine iz prestoničkog doba kada je nepismen knjaz stvarao i stvorio državu, vladajući strogo, nipodaštavajući svakog čoveka koji je bio pod njegovom vlašću.

Tako je zapisana i sledeća anegdota. Neposredno pošto je oslobodio Srbiju i zaveo dikaturu,rečeno savremenim rečnikom, osnovao skupštinu došlo je par viđenijih Srba koji su mislili da kao i on polažu pravo na zasluge.

A ta scena sačuvana u sećanju šumadijskih seljaka izgledala je otprilike ovako.

Knez je sedeo, dobro rapoložen kada je kod njega došla delegacija činovnika, vojvoda, seljaka..

– Šta sada hoćete, što se ovoliki put prešli?-pitao je Knjaz,

– Pa Gospodaru, došli smo da te molimo da Srbiju na spahiluke podeliš, te da i nama daš po koji spahiluk, jer i mi zasluge za ovu zemlju imamo,

pa je pravo da budemo spahije- pričao je jedan od vojvoda ispred pridošle delegacije

– Kakve spahije, oca vam vašeg, zar se mi borismo i krv prolivasmo dok isterasmo spahije iz zemlje. Turci su bili spahije u ovoj jadnoj zemlji, pa sad narodu da dam krštene spahije da mu krv sisaju! Ne može.

Kada su videli da to sa spahalucima neće proći jedan od činovnika smogao je hrabrosti da predloži sledeće.

-Pa Gospodaru, kad to ne daš, a ti nam daj titule grofova, barona , eto rešenja i narodu i nama i tebi dobro?

-Jes, jes… Otac ti bio kozar a ti bi da budeš grof. Kako grof od koza, ovog sa gunjem on će biti markiz od ovaca, a ovaj ovde, on će biti baron od magaraca.. Jok! Ne biva!-uporan i strog je bio Miloš

-Pa kad ni to ne daš, a ti nam bar dopusti a zovemo kao oni Rusi-Korzakov, Gorčakov, Dondukov…-predloži jedan od prisutnih.

– Eto more, eto-prošetao je Miloš po sobi i pokazujući ponaosob prstom na svakog u delegaciji .

– Eto more. Ti se zovi Šarov. Ti, Zeljov, ti Garov, ti Murgov kao što volove po Srbiji zovemo. Ne biva. Ajd sad kako ste došli tako i nazad.

Kažu da je upravo ovaj stav rasrdio Vuka Karadžića koji je očekivao da će dobiti Tršić u spahiluk.

Napisaće i tajno oštro pisanije o knjazu koje je po njegovom zaveštanju objavljeno1900.godine, u kome ne štedi reči o tiraniji, samovolji, gordosti, ubistvima, maltretiranju građana od stane knjaza. U suštini Knjaz se plašio opozicije u bilo kakvom obliku.

U tom trenutku bio je apsolutni vladar, sudija, svaku odluku sam je donosio, stavio trgovinu pod svoju kontrolu. Stvaranje aristokratije bio bi, po njemu opasan presedan. Ipak srpski Ustav bio je početak kraja njegove samovolje i despotije.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.