Uhapšena kćerka veterana piše za ucentar.rs „Ne dao Bog nikome“ (uznemirujući snimci)

U Centar Posted On 29/08/2020

piše: Teodora Jašović

Student sam Filološko umetničkog fakulteta-odsek zidno slikarstvo, Nikada u životu nisam osuđivana ili krivično gonjena do datuma 27.

Spavala kod drugarice, ne razmišljajući da bi tog dana moglo da mi se desi takav dogadjaj,koji menja ceo moj život. Na poziv moje majke došla sam ujutru oko 6-7 sati ispred kuće, Morala sam da se guram sa policijom zato što nisu hteli da me puste da dođem do moje kuće,

Sve vreme sam razmišljala samo kako je mom ocu koju je jako bolestan i mali stres bi mogao da bude koban za njega. Stajala sam ispred kuće,okružena velikim brojem policije. Potpuno nemoćna, jedino sto sam mogla jeste da pokušavam da budem prisebna i normalna zbog svoje porodice, Policajci su sve vreme pokušavali da nas izazovu smehom (iskreno nikada nisam mogla da poverujem da postoje ljude koji su toliko nehumani) u njihovim očima osetila sam se kao da smo najgori kriminalci ,tražila sam i dokaz zašto se tu nalaze. Nisu mi dali.

Kasnije sam imala vremena da razgovaram sa policijom u stanic.i Većina njih je bila iz Kragujevca, nisu ni znali gde dolaze i zašto. U 10:00 došao je neki čovek za koga sam predpostavila da je izvršitelj, njemu sam takođe trazila dokaz kao osoba koja živi tu, ali nije hteo da mi pokaže. Kažu nam da se pomerimo, ali onda kreću da guraju mog strica i strinu, i odguraju nas do ulice. Ja sam konstantno bila okružena sa puno muške policije zbog koje nisam mogla da dodjem daha, nisam bila toliko svesna samo sam osećala da me svako od njih vuče na svoju stranu,osećala sam se ugroženo,uplašeno ali najviše za moju porodicu,trenutak koji je bio koban za mene je kada sam videla mog strica i oca kako stavljaju lisice i ako nisu pružali otpor. Tada vec poćinje osećaj apsolutne nemoći jedino što sam mogla dok me nasilno bacaju na pod i stavljaju lisice da plačem i vrištim na nepravdu koja nam se dogadja, moleći se da se neko čudo dogodi, ili da sve sto se dešava da nije tako. Unose me u maricu. Nije mi bilo dobro. Pričala sam im da mi nije dobro, molila sam ih da mi pomognu, da mi daju vodu, da mi kažu gde je moj otac (kasnije saznajem da su njega bolesnog pešice vukli do SUP-a). Nisu mi verovali iako mnogi kažu da sam u tom trenutku izgledala kao da sam preživela blagi nervni slom. Stigla sam u SUP u 10:10h… Čekamo tamo, ne znam šta čekamo, daju nam jednu flašicu vode iz koje pijemo nas petoro. Saznajem da je moj otac uhapšen, ali mora da bude odvojen od nas. Sve vreme sam ih molila samo da ga vidim da ga smirim, jako sam se plašila za njegovo zdravlje. Nisu hteli da me puste da pokušam da ga smirim i budem tu za njega. Dajemo izjave tek u 13h i nastavljamo da čekamo sa flašicom vode bez hrane, Tražila sam lekove za glavu i osećala sam veliki bol u zglobovima zbog lisica. Nisu nam dali lekove. Većina policajaca je pokazalo saosećanje,i uvidelo koga su zapravo priveli. Pričali su da nisu ni znali gde dolaze i zašto. Kasnije ponovo čekamo do 18h, moj otac je i dalje odvojen od nas i sam u prostoriji. Dok ja i dalje čekam da mi neko javi kako je on odvode nas u sud kod tuđioca dajemo izjave.. Tada prvi put vidim svoga oca,koji je izgledao jako loše,sve vreme sam bila sa njim i pokušavala da ga smirim. Oko ponoći naspuštaju. Sa novčanom kaznom od 30 000 dinara. Moj otac ne radi nigde. Ratni veteran je sa Kosmeta. Ovde su fotografije mojih povreda i snimci šta sam sve preživela i ne dao Bog niome taj osećaj.