Sindikat traži ocenu ustavnosti odluke o platama državnim službenicima

Tekst Inicijative Savez samostalnog sindikata prenosimo intregralno…



USTAVNOM SUDU REPUBLIKE SRBIJE

Predmet: Inicijativa za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredaba člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama donetog 14.06.2001. godine, objavljenog u „Sl. glasniku RS“, br. 34/2001, 62/2006 – dr. zakon, 63/2006 – ispr. dr. zakona, 116/2008 – dr. zakoni, 92/2011, 99/2011 – dr. zakon, 10/2013, 55/2013, 99/2014 i 21/2016 – dr. zakon)

Obraćamo se Ustavnom sudu sa inicijativom da Ustavni sud pokrene postupak za ocenjivanje ustavnosti i zakonitosti odredaba člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama.

Osporenom odredbom člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama određeno je: „Koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu. Koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.“

Navedene odredbe člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama nisu u saglasnosti sa članovima 23, 60. i 194. Ustava Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 98/2006) i Konvencijom broj 131. Međunarodne organizacije rada o utvrđivanju minimalnih plata s posebnim osvrtom na zemlje u razvoju („Sl. list SFRJ – Međunarodni ugovori“) br. 14/82 iz sledećih razloga:
Članom 60. stavom 4. Ustava Republike Srbije propisano je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Niko se tih prava ne može odreći. Dakle, jedno od Ustavom zagarantovanih prava je i pravo na pravičnu naknadu za rad. Članom 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, propisano je da koeficijent, na osnovu koga se obračunava plata zaposlenima na koje se ovaj propis primenjuje, izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu. Koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.
Dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora je kategorija koja je u koeficijentu sadržana, prema odredbi prethodno navedenog zakona ali njegov iznos nije opredeljen. Shodno tome, a imajući u vidu stav 1. člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama kojim je određeno da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, proizilazi da u koeficijentu nije sadržan dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.
Članom 5. istog zakona, propisani su dodaci na platu i opredeljeni njihovi iznosi ili navedeno upućivanje na propise koji ih određuju. U slučaju dodatka na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, pored toga što samim članom 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama nije opredeljen njegov iznos, ne postoji nijedan drugi propis čijom bi se primenom mogao opredeliti iznos ovog dodatka.
Prvobitna namera zakonodavca je da, kao što je članom 4. stavom 1. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama navedeno da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, te je stoga nerazumljivo u kakvoj vezi je dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sa složenošću poslova, odgovornošću, uslovima rada i stručnom spremom zaposlenog kojem je određen koeficijent, s obzirom da svi zaposleni moraju da se hrane tokom rada, odnosno svi imaju pravo na godišnji odmor, tako da su ovi dodaci kod svih zaposlenih konstantni i nezavisni od složenosti poslova, odgovornosti, uslova rada i stručne spreme.
Ako se koeficijent određuje na osnovu složenosti poslova, odgovornosti, uslova rada i stručne spreme zaposlenog, a u njemu je sadržan i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, pri čemu njegov iznos nije opredeljen u samom Zakonu o platama u državnim organima i javnim službama niti u nekom drugom propisu, proizilazi da dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u koeficijentu i ne postoji, tj. poslodavac zaposlenima na koje se primenjuje Zakona o platama u državnim organima i javnim službama ne isplaćuje dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmor, a što je u suprotnosti sa odredbom člana 60. Ustava Republike Srbije, kojim je između ostalog propisano da zaposleni imaju pravo i na pravičnu naknadu za svoj rad.
Takođe, tokom rada, odnosno tokom korišćenja godišnjeg odmora zaposleni na koje se primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama imaju određene troškove, a koeficijent je osnov za obračunavanje njihove plate, koja predstavlja naknadu za njihov rad. Dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, ne predstavlja naknadu za rad, već naknadu troškova koje zaposleni imaju tokom svoga rada, stoga proizilazi da zaposleni iz svoje plate nadoknađuju troškove ishrane tokom rada, odnosno korišćenja godišnjeg odmora (regres za korišćenje godišnjeg odmora suštinski posmatrano predstavlja naknadu troškova za korišćenje godišnjeg odmora), a što znači da se njihova plata umanjuje za te iznose. Imajući u vidu prethodno rečeno, njihova naknada za rad nije pravična, jer se umanjuje za iznos prethodno navedenih troškova, te shodno tome ona nije ni pravična, a što je u suprotnosti sa odredbom člana 60. Ustava Republike Srbije, kojim je između ostalog propisano da zaposleni imaju pravo i na pravičnu naknadu za svoj rad.
Članom 21. stavom 3. Ustava Republike Srbije, propisano je da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
Zaposleni na koje se primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama su zaposleni koji svoj rad obavljaju u opštem režimu radnih odnosa, tj. na uređenje njihovog radnopravnog položaja u najvećoj meri se primenjuju odredbe Zakona o radu. Radi se o zaposlenima koji svoje poslove obavljaju u delatnosti prosvete, zdravstva, socijalne zaštite, kulture…
Članom 118. Zakona o radu propisano je da zaposleni imaju pravo na naknadu troškova između ostalog i za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, pri čemu je određeno da naknada troškova ishrane u toku rada mora biti izražena u novcu.
Svi zaposleni na koje se primenjuju odredbe člana 118. Zakona o radu imaju pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada izraženu u novcu, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, osim zaposlenih na koje se primenjuju odredbe Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, kod kojih su ovi troškovi sadržani u koeficijentu za obračun i isplatu plate, pri čemu kao što smo već naveli upitno da li je taj dodatak i sadržan u koeficijentima.
Ujedno, članom 118. Zakona o radu propisano je da se naknada troškova za ishranu u toku rada izražena u novcu, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora određuju u skladu sa opštim aktom poslodavca i ugovorom o radu. Dakle, nije predviđena mogućnost da se ovi troškovi odrede posebnim propisom.
Imajući u vidu prethodno rečeno, odredba člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama u suprotnosti je sa članom 118. Zakona o radu, kojim nije predviđena mogućnost da se ovi troškovi odrede drugim zakonom već se samo mogu odrediti opšti aktom poslodavca i ugovorom o radu, odnosno prethodno navedena odredba je suprotna članu 23. Ustava Republike Srbije, s obzirom da su zaposleni na koje se primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama pri određivanju njihove plate diskriminisani u odnosu na ostale zaposlene na koje se primenjuje Zakon o radu, po osnovu toga što se njihova zarada isplaćuje iz budžetskih sredstava, jer im se naknada se troškova za ishranu u toku rada ne izražava u novcu, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i regres za korišćenje godišnjeg odmora, niti se prethodno navedeni troškovi određuju u skladu sa opštim aktom poslodavca i ugovorom o radu, kao što je to slučaj kod ostalih zaposlenih na koje se primenjuju odredbe Zakona o radu. Napomenuli bismo da država, kao poslodavac zaposlenih na koje se primenjuju odredbe Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, treba da bude uzor privatnim poslodavcima pri određivanju prava zaposlenima, a ne negativan primer imajući u vidu da je odredbom člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora praktično ukinuto ovim zaposlenima.
Članovima 111-113. Zakona o radu, određena je minimalna zarada. Prethodno navedene odredbe primenjuju se na sve zaposlene u Republici Srbiji, bez obzira na to da li rade u opštem ili posebnom režimu radnih odnosa. One su u suštini razrada Konvencije broj 131. Međunarodne organizacije rada o utvrđivanju minimalnih plata s posebnim osvrtom na zemlje u razvoju, koja je ratifikovana u Republici Srbiji, objavljena u „Sl. list SFRJ – Međunarodni ugovori“ br. 14/82 i samim tim implementirana u naš pravni poredak.
Članom 1. stavom 1. i 2. Konvencije broj 131. Međunarodne organizacije rada o utvrđivanju minimalnih plata s posebnim osvrtom na zemlje u razvoju, propisano je da se svaka članica Međunarodne organizacije rada koja ratifikuje ovu konvenciju obavezuje da će ustanoviti sistem minimalnih nadnica koji obuhvata sve grupe radnika čiji uslovi zaposlenja zahtevaju njihovu zaštitu. Nadležni organ u svakoj zemlji, u saglasnosti i posle iscrpnih konsultacija sa zainteresovanim oraganizacijama poslodavaca i radnika, ako one postoje, odrediće grupe radnika koje treba da budu obuhvaćene zaštitom.
Članom 111. Zakona o radu određeno je da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu. Minimalna zarada određuje se na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa ovim zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade. Opštim aktom, odnosno ugovorom o radu utvrđuju se razlozi za donošenje odluke o uvođenju minimalne zarade. Po isteku roka od šest meseci od donošenja odluke o uvođenju minimalne zarade poslodavac je dužan da obavesti reprezentativni sindikat o razlozima za nastavak isplate minimalne zarade. Poslodavac je dužan da minimalnu zaradu isplati zaposlenom u visini koja se određuje na osnovu odluke o minimalnoj ceni rada koja važi za mesec u kojem se vrši isplata. Zaposleni koji prima minimalnu zaradu, ima pravo na uvećanu zaradu iz člana 108. ovog zakona, na naknadu troškova i druga primanja koja se smatraju zaradom u skladu sa zakonom. Osnovica za obračun uvećane zarade iz stava 6. ovog člana je minimalna zarada zaposlenog.
Članom 112. Zakona o radu propisano je da Minimalna cena rada utvrđuje se odlukom socijalno-ekonomskog saveta osnovanog za teritoriju Republike Srbije (u daljem tekstu: Socijalno-ekonomski savet). Ako Socijalno-ekonomski savet ne donese odluku u roku od 15 dana od dana početka pregovora, odluku o visini minimalne cene rada donosi Vlada Republike Srbije (u daljem tekstu: Vlada) u narednom roku od 15 dana. Pri utvrđivanju minimalne cene rada polazi se naročito od: egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenog i njegove porodice izraženih kroz vrednost minimalne potrošačke korpe, kretanja stope zaposlenosti na tržištu rada, stope rasta bruto domaćeg proizvoda, kretanja potrošačkih cena, kretanja produktivnosti i kretanja prosečne zarade u Republici. Odluka o utvrđivanju minimalne cene rada sadrži obrazloženje koje odražava sve elemente iz stava 3. ovog člana. Ako dođe do značajne promene nekog od elemenata iz stava 3. ovog člana, Socijalno-ekonomski savet je obavezan da razmotri obrazloženu inicijativu jednog od učesnika Socijalno-ekonomskog saveta za otpočinjanje pregovora za utvrđivanje nove minimalne cene rada. Minimalna cena rada utvrđuje se po radnom času bez poreza i doprinosa, za kalendarsku godinu, najkasnije do 15. septembra tekuće godine, a primenjuje se od 1. januara naredne godine. Minimalna cena rada ne može se utvrditi u nižem iznosu od minimalne cene rada utvrđene za prethodnu godinu.
Nijednom zaposlenom u Republici Srbiji, shodno prethodno navedenim odredbama i Konvenciji broj 131. Međunarodne organizacije rada o utvrđivanju minimalnih plata s posebnim osvrtom na zemlje u razvoju ne može biti isplaćena zarada, koja je ispod minimalne.
Imajući u vidu član 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, kao što smo više puta do sada naveli, dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, sastavni su deo koeficijenta na osnovu koga se u skladu sa članom 2. Zakona o oplatama u državnim organima i javnim službama određuje osnovna plata zaposlenih.
Proizvod koeficijenta i osnovice određene od strane nadležnog organa osnov su za obračun i isplatu plate zaposlenih na koje se primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama. Ukoliko je ovaj proizvod ispod minimalne zarade, shodno odredbama Zakona o radu i Konvenciji broj 131. Međunarodne organizacije rada o utvrđivanju minimalnih plata s posebnim osvrtom na zemlje u razvoju, zaposlenima se isplaćuje minimalna zarada određena u skladu sa odredbama Zakona o radu, koje kao što smo naveli predstavljaju razradu odredbi Konvencije broj 131. Međunarodne organizacije rada o utvrđivanju minimalnih plata s posebnim osvrtom na zemlje u razvoju.
S obzirom na prethodno rečeno, ukoliko je plata obračunata u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, niža od minimalne zarade, isplaćuje se minimalna zarada obračunata u skladu sa Zakonom o radu. U tom slučaju se postavlja pitanje koji deo tako isplaćene zarade predstavljaju dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, s obzirom na to da je zaposlenom u tom slučaju isplaćena samo minimalna zarada. Iz prethodno rečenog proizilazi, da u ovom slučaju zaposlenima nije isplaćen dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, odnosno da svi zaposleni na koje se primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama nemaju dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Kada to ne bi bio slučaj, prilikom isplate minimalne zarade ista bi bila uvećana za dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, a što kao što smo već naveli nije slučaj, a jeste kod ostalih poslodavaca kod kojih se zarade zaposlenima obračunavaju primenom odredaba Zakona o radu o minimalnoj zaradi.
S obzirom na prethodno rečeno, odredba člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama suprotna je članu 23. Ustava Republike Srbije, s obzirom da su zaposleni na koje se primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama pri određivanju minimalne zarade diskriminisani u odnosu na ostale zaposlene na koje se primenjuje Zakon o radu, tj. na sve zaposlene u Republici Srbiji s obzirom na to da se njima u tom slučaju ne isplaćuju dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, iako je to između ostalog propisano i samim članom 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama. Takođe, zbog prethodno rečenog, zaposleni nemaju u tom slučaju pravičnu naknadu za svoj rad, te je stoga član 4. Zakona o platama u državnim organima u suprotnosti sa članom 60. Ustava Republike Srbije. Ujedno, član 4. je u suprotnosti i sa članom 194. Ustava Republike Srbije, s obzirom na to da je protivan Konvenciji broj 131. Međunarodne organizacije rada o utvrđivanju minimalnih plata s posebnim osvrtom na zemlje u razvoju.

Iz navedenih razloga predlažemo Ustavnom sudu da usvoji ovu inicijativu i pokrene postupak za ocenjivanje ustavnosti i zakonitosti navedenih odredaba Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, i da posle održane javne rasprave donese sledeću

ODLUKU

Utvrđuje se da odredba člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama donetog 14.06.2001. godine, objavljenog u „Sl. glasniku RS“, br. 34/2001, 62/2006 – dr. zakon, 63/2006 – ispr. dr. zakona, 116/2008 – dr. zakoni, 92/2011, 99/2011 – dr. zakon, 10/2013, 55/2013, 99/2014 i 21/2016 – dr. Zakon, nije u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije.

Podnosilac inicijative
Savez samostalnih sindikata
Kragujevca
Predsednik

___________________
Jugoslav Ristić



 

3 Comments

  1. Pravnik
    21/01/2021 - 8:30 pm

    Zarad javnosti ako hoćete da objavite, ovo je već bilo pred ustavnim sudom i odbačeno je tako da po istoj stvari ne može se dva puta podnositi zahtev. Tačka. Drugo je pitanje što se plate državnih službenika određuju Zakonom o platnim razredima koje država, slučajno ili ne, već drugu godinu odlaže donošenje zakona koji treba da uredi ovu oblast. Eto toliko. Sve ovo je samo još jedna farsa. Čija i za čiji groš, čuće se!

    Reply
  2. Marija
    21/01/2021 - 11:38 pm

    Daj Boze da Ustavni sud pogleda ovo. Oni su politicki sud.

    Reply
  3. Raško
    23/01/2021 - 12:09 pm

    Zasto u Vodovodu a i u drugim javnim preduzecima rade radnici na PP godinama kad je dozvoljeno 120 radnih dana godisnja.zasto nisu primljeni za stalno,zasto su bili i u nekim agencijama,ko pere pare preko agencija,zasto preduzeca placaju njima proviziju.Toloko je bezobrazno sta se radi u javnim ustanovama da odavno nije normalno.godinama ljudi rade bez prava na odmor i bolovanje…sramota

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.