Kapitalno delo Kragujevčana: MONOGRAFIJA O NATO BOMBARDOVANJU!

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin

O teškim danima tokom NATO agresije, brutalnim razaranjima vojnih i civilnih objekata, fabrika – o stradilima, ranjenima, obolelima, posle više od dve decenije, u foto-monogrifiji kragujevačkih autora: Zorana Petrovića i Nebojše Radosavljevića Rausa. Jednostavnog i jasnog naziva „1999“, knjiga je svedočanstvo jednog vremena, zahvalnost svim znanim i neznanim herojima i borba protiv zaborava.
Dan koji je promenio život. Dvadeset četvrtog marta, u 20 sati i 35 minuta, gađana je kasarna „Milan Blagojević“. Posle neverice i šoka, na mesto događaja stižu novinarske ekipe, foto-reporteri.

Kada smo došli na teren, videli smo ogromnu razarajuću moć tih bombi i mnoštvo ljudi koji su došli da vide šta se to desilo u novoj istoriji nama ovde u Srbiji“, kaže Nebojša Radosavljević Raus, fotoreporter iz Kragujevca.

Sedamdeset osam dana između sirena za uzbunu i udara projektila, nastajale su fotografije stravičnog razaranja Kragujevca i patnje ljudi. Neprocenjiva dokumentacija uz svedočenja i osvrte savremenika, pretočena je na 250 stranica u dvojezičnu fotomonografiju.

„Našli smo mnogo fotografija ljudi koje smo fotografisali, prilikom samog raščišćavanja. Jedan od ciljeva bio je da dođemo do imena i prezimena tih ljudi. Mislim da je to bio, na neki način, naš dug prema njima“, navodi Zoran Petrović, fotograf iz Kragujevca.

U knjizi, prvi put progovaraju oni, čiji je posao bio da čuvaju živote ljudi i brinu o funkcionisanju grada. O nadljudskim naporima da se raščisti porušeno, bivši radnici Zastave.

„Kragujevac je tokom NATO agresije bombardovan 11 puta sa velikim brojem projektila. Ono što su svi Kraguječani, pa i ja lično, najdramatičnije doživeli, jeste bombardovanje industrijskog kompleksa Zastave“, ukazuje Branko Jovanović, nekadašnji načelnik Štaba civine zaštite Šumadijskog okruga.

Milivoje Rašković, bivši radnik „Zastava Kovačnice“, priseća se da je sve odletelo u vazduh kada je bombardavano.

„To smo mi čistili, taj piralen je bio dosta nezgodan. On je doprineo da su moji kovači pomrli. I mnogo je ljudi pomrlo, na nivou Zastave“, dodaje Rašković.

U oblikovanju fotomonografije, u izdanju kragujevačkih „Koraka“, učestvovali su lekari, dizajneri, pisci, majstori fotografije. Svako sa svojim svedočenjem i sećanjem. Jer „zaborav bi bio novi zločin“.

(rts.rs) Nevenka Đelić




FOTOMONOGRAFIJA O NATO BOMBARDOVANJU

Istorija zabeležena objektivom

U izdanju kragujevačke Ustanove kulture „Koraci” iz štampe je izašla fotomonografija „1999” autora Zorana Petrovića i Nebojše Rausa. Na 250 strana, slikom i rečju, Petrović i Raus nas svojim fotografijama poput vremeplova vraćaju u svih onih 78 dana koliko je trajalo bombardovanje NATO alijanse.
Radeći za novinske redakcije obojica autora su se nalazila na mestima na koje su padali NATO bombe i projektili bilo da su u pitanju porušeni mostovi, fabričke hale, kasarne, radio i TV predajnici i repetitori, dejstva protiv vazdušne odbrane… Njihovi objektivi za istoriju beleže i proteste i mitinge protiv bombardovanja, radničke „žive štitove” u odbrani fabrika, porušene domove nevino postradalih koji se u zvaničnim izveštajima tako bezdušno nazivaju „kolateralna šteta”.

Ali, na svojim fotografijama Petrović i Raus majstorski uspevaju da „zabeleže” ne samo onu „veliku” istoriju već i onu ne manje značajnu, život običnih ljudi i građana pod neprekidnim bombardovanjem, strahom, stresom, presijama i nestašicama. Iz njihove knjige stariji se mogu podesetiti a mlađi saznati kako je izgledao život u mraku zbog nestašice struje izazvane grafitnim bombama, učenje uz sveću na samom kraju 20. veka, redovi za hleba, benzin, cigarete…

Posebna celina fotomonografije „1999” posvećen je bombardovanju naftnih i hemijskih postrojenja kao i trajnim posledicama koje su po životnu okolinu i zdravlje stanovnika naše zemlje ostavili NATO projektili.
Izdanje je dvojezično srpsko-englesko sa rezimeom na francuskom, nemačkom, ruskom i engleskom jeziku. U knjizi o istoriji zabeleženoj objektivom nalaze se i prateći tekstovi doktorke Danice Grujičić, publiciste Miodraga Stoilovića, novinara Dejana Miloševića i Branka Jovanovića koji je u vreme bombardovanja bio Načelnik štaba civilne zaštite u Kragujevcu.

„Dakle, nije gađana vlast, nije bombardovana politika – bombardovani su žitelji jedne države, atakovano je na njihov život, na njihovu budućnost kroz uništavanje ekonomije i infrastrukture. Izvršen je zločin.”, podseća u svom tekstu „Zaborav je novi zločin” u ovoj monografiji publicista Miodrag Stoilović.

Pišući tekst pod nazivom „Borba protiv zaborava je pravo i obaveza” sa njim se „slaže” i doktorka Danica Grujičić: „Zaborav bi zaista bio ponovljeni zločin, kao što se i poručuje iz Kragujevca. Borba protiv zaborava je naše pravo, ali i obaveza prema svim budućim generacijama.”, kaže ona.

Svojom knjigom „1999” – istorijom zabeleženom objektivom fotografi Zoran Petrović i Nebojša Raus ne dozvoljavaju da se zločin, makar kao zaborav ponovi.
Urednik izdanja je Mirko Demić a urednik fotografija „1999” je Predrag Mihajlović Cile.

NIN



Miodrag Stojilović

ZABORAV JE NOVI ZLOČIN
(Ovoga puta o 1999)

Pre više od četvrt veka napisao sam knjigu Kragujevac, oktobar 1941 koja je objavljena u Nemačkoj, sa podnaslovom Zaborav je novi zločin. Knjiga je podsećala na zločin u Šumaricama 21. oktobra 1941. I na njega se odnosio ovaj podnaslov. Sećanje na taj zločin uspeli smo da sačuvamo na organizovan, raznovrstan i sadržajan način, učinivši pamćenje na stradale civile, posebno decu, oktobra 1941, univerzalnom i u svetu prepoznatljivom porukom mira.
Pedeset osam godina kasnije bili smo izloženi novom zločinu. Posle decenije „mekog“ pritiska – uticaja na raspad ranije države, sankcija i iznurivanja različite vrste – dogodilo nam se i bombardovanje. Ono je imalo politički karakter demonstracije moći i ostavilo je teške posledice po ukupnu populaciju građana.
Red je da ne zaboravimo ni taj zločin.
O onome što mu je prethodilo i njemu samom, u narednim redovima.

Bomba prva
Zatekla me je u gradu sa ćerkom. Odjednom nestaje svetlo. A onda nejasan tresak. Već smo izmučeni najavama bombardovanja, žurimo kući da vidimo šta je sa sinom, gimnazijalcem. Otišao na čas engleskog. A i supruga će da brine, i za nas i za njega.

Zaključujem da je ovo samo katarza, vrhunac onoga u čemu živimo čitavu deceniju.
Kroz glavu mi prolaze neprijatne slike te decenije. Svađe republičkih vrhuški, početak, pa definitivni raspad zemlje, stihijski. I to kakav – građanskim ratom, u krvi. Prvi znaci truleži i kriminalizacije društva su paravojske na svim stranama u sukobu. Rat, sva njegova lica i naličja, gledam iz blizine kao ratni izveštač.

Medijskim spinom Srbi postaju jedini krivci. Kao takvi, moraju biti kažnjeni. Sankcije, embargo, tvrda blokada zemlje, već načete unutrašnjim međusobicama, dubokim stranačkim i ideološkim podelama. Setih se i onih sankcija koje je Srbija uvela Sloveniji pre raspada zemlje. Ali to je ličilo na šalu, na pucanj u sopstvenu nogu. A sada na granicama ostatka Jugoslavije prema ukupnom okruženju međunarodna kontrola. Da bi se opstalo, mora se izigrati ta kontrola. Ili potplatiti. Šverc postaje zanimanje za preživljavanje. I države i pojedinaca. To podrazumeva kriminalizaciju društva. Samo što u tom poslu neki imaju državnu tapiju; drugima se ostavljaju restlovi, kao vid socijalno zbrinjavanje. Jedni prevoze benzin u kantama, drugi u cisternama. Jedni imaju fri-šopove na granicama, drugi prodavnice na kartonskim kutijama.

Sankcije, čak i na kulturu

Iz tog obruča izlazim sa Međunarodnim salonom antiratne karikature (1994), da predstavim izložbu Salona u Kasinu u Italiji na zajedničkoj skupštini Gradova stradalnika rata – gradova mira i Gradova vesnika mira. Manifestacija se održava povodom pola veka od stradanja ovog grada, koji je sravnjen sa zemljom u nastojanju saveznika da probiju Gustavovu liniju, poslednju nemačku odbranu posle kapitulacije Italije i invazije saveznika.

Na skupu su dvojica predsednika ovih organizacija koje će se ujediniti u Međunarodnu asocijaciju gradova vesnika mira. Najzaslužniji za naše prisustvo na skupštini je predsednik Gradova stradalnika Dante Kruiki, italijanski istrajni antifašista i partizan iz Marcabota kod Bolonje. On je insistirao da budemo prihvaćeni uprkos sankcijama i u kulturi. U tom mestu su nacističke jedinice pri povlačenju 1944. pobile više od 700 civila – dece, žena i staraca – što je najveći masakr civila u Drugom svetskom ratu u Italiji. Zato je on imao poseban pijetet prema Kragujevcu, zbog našeg stradanja 1941. i dece u tom stradanju.
Predsednik gradova vesnika mira je Alfred Marder, američki pacifista iz Nju Hejvena, sedišta čuvenog univerziteta Jejl. Tokom jednog ručka seda za naš sto i pita: „Kako je u Srbiji?“ Neko je započeo po malo nemuštu priču, po modelu za unutrašnju upotrebu… a ja sam uskočio sa pitanjem: „A zašto vi Amerikanci, kada vam se negde ne sviđa vlast, odmah se dohvatate sankcija, embarga? Da li doista mislite da embargo pogađa vlast?! Zar ne shvatate da cenu plaća narod, a da od blokade mnogi bliski vlasti dobijaju priliku da se obogate? Vi time pomažete vlasti da homogenizuje kompletnu populaciju jedne države, terate sve ljude u neku vrstu tora, poništavate individualnost. Ja sam na svakoj granici a priori sumnjivo lice, bez obzira šta mislim o stanju u svojoj zemlji i nosiocima vlasti u njoj. Moja ličnost se poništava, ja postajem samo broj, pripadnik osumnjičene etničke grupe.“
Mardera je ovaj pristup veoma zainteresovao i kao osvedočeni antiratni aktivista i humanista, učesnik Drugog svetskog rata protiv Nemaca u redovima saveznika nakon iskrcavanja na Mediteranu, podržao je sve moje teze i osudio vlasti svoje zemlje javno i pred učesnicima ovog skupa.

Ovoliki uvod je bio potreban da pokažem koliko su štete sankcije nanele čitavoj državi i narodu, društvu kao obliku zajednice, ne dovodeći u pitanje stabilnost vlasti i unutrašnju politiku.
O tome u knjizi koja je nedavno ponela prestižnu nagradu „Nikola Milošević“ Radio Beograda 2 Ogledi o odbrani, Jovan Babić, profesor etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu i gostujući profesor filozofije na Portland Stejt univerzitetu u Americi, beleži:
„Na nacionalnom planu, potpuno kao u ratu, imamo dovođenje u pitanje osnovne opšte ljudske i nacionalne pa i lične vrednosti, njihovo mešanje s tekućim političkim ciljevima i ciljevima onih koji su u poziciji da mogu da vrše manipulaciju. Rezultat je rizik da se opšte pozitivne vrednosti potpuno izgube u poplavi parcijalnih, sumnjivih, nedovršenih, stranih, ideoloških i jednostranih vrednosti preživljavanja i očuvanja elementarnih uslova ličnog i nacionalnog dostojanstva.“

Imajući ovo u vidu, nije čudo koliki su društveni i moralni pad izazvali ratovi na prostoru bivše Jugoslavije u kojima su učestvovali i ljudi sa ovog područja, i sankcije koje su razorile normalnu ekonomiju države i komunikaciju sa svetom. Ljudi su slati na takozvane prinudne odmore, primali su neku crkavicu od naštampanih para koje nisu ništa vredele, izgubili su uobičajeni radni ritam, prinudno se priklonili trange-frange ekonomiji radi preživljavanja.Izgubili ljudsko dostojanstvo!

I vraćam se prvoj bombi! Iako je njom gađano mesto na kome je stajao vojni radar protivavionske artiljerijske jedinice, koga naravno tu nije bilo. Pala je na najosetljivije mesto koje naš grad ima. Oštetila je Spomen-muzej „21. oktobar“, to svetilište našeg pamćenja, to svedočanstvo ranijeg zločina. I Istorijski arhiv – čuvara naše istorije. Odjednom, kao da smo se trgli iz decenijskog bunila. Pa oni gađaju neselektivno sve nas, bez obzira ko smo i šta smo! Hoće li da nam izbrišu i pamćenje i mišljenje?!

Ljudi

Nije bilo lako očuvati zdrav razum tokom devedesetih. I ostati čovek. I to ne samo nama, već i onima oko nas!

Posle Drugog svetskog rata Ujedinjene nacije su pokrenule inicijativu za uspostavljanjem saradnje gradova kroz potpisivanje povelje o bratimljenju. Tako je pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija nastala Svetska federacija gradova blizanaca. Prvi gradovi koji su uspostavili ovakvu saradnju su bili engleski Koventri i sovjetski Staljingrad, gradovi stradalnici u Drugom svetskom ratu.
Kragujevac je prvu Povelju o pobratimstvu potpisao 1967. godine sa francuskim gradom Sirenom. I njih je spojilo stradanje – Šumarice i Mon Valerijen. Kasnije je takva saradnja uspostavljena kroz različite formalne sporazume sa brojnim gradovima u Evropi i svetu.

Poenta ovakve saradnje je saradnja mnoštva sa mnoštvom, uspostavljanje kontakata velikog broja ljudi kroz kulturnu, sportsku, privrednu i druge oblike saradnje, mimo razmena zvaničnih delegacija. Time se omogućavaju bolje upoznavanje, razumevanje i lična prijateljstva, koja mogu mimo zvaničnih odnosa na nivou država relaksirati uzajamne veze i biti amortizer eventualnih diplomatskih i državnih konflikata.

Na primeru Kragujevca, ove veze su devedestih godina pokazale dva lica.

Prvi grad pobratim – Siren, vođen zvaničnom državnom politikom i da bi joj pokazao servilnost, zvanično je prekinuo saradnju i zamrzao Povelju o bratimljenju nakon uvođenja sankcija posle četvrt veka plodne saradnje. Bez pokušaja da sazna šta nam se stvarno događa, da li nam je potrebna pomoć ili podrška. To je ružno lice jedne rukovodeće garniture u bratskom gradu koja je prenebregla dotadašnje dve i po decenije susreta i razmene mladih ljudi i brojnih stvaralaca. Saradnja je obnovljena tek 1997. g.

Na drugoj strani, uz svu uzdržanost u zvaničnim državnim odnosima, iz poljskog Bielsko-Bijala stigao je lični poziv mog kolege i prijatelja Pjotra Visockog, urednika tamošnjeg nedeljnika Kronika beskidska, da napišem feljton o uzrocima i posledicama rata na prostoru bivše Jugoslavije, ocenjujući da je predstava o tome u Poljskoj maglovita. Naravno, uz očekivanje da će biti objektivan. Pod naslovom Rat i prijatelji objavljen je u sedam nastavaka, nakon čega je, još uvek u sankcijama, u B. Bjala gostovao Međunarodni salon antiratne karikature, a organizovali smo i koncert Bore Dugića i njegovog orkestra pred više od hiljadu tamošnjih građana. A onda su usledile i zvanične posete.
Kad je bombardovanje počelo Pjotr poziva da sa porodicom, možda i sa nekim prijateljem – budemo gosti njegove porodice.

Primer treći. Radi upoznavanja sa zločinom u Kragujevcu 1941. u naš grad i zemlju 1994. želi da dođe Peter Gerlingof, mirovni aktivista, profesor na Slobodnom univerzitetu u Berlinu, slavista. Čovek koji u Berlinu vodi Nemačko-srpski susret, koji zagovara uravnotežen pristup prema jugoslovenskoj krizi i smatra da ne postoji samo jedan krivac. Ne dobija srpsku vizu. A onda poziva u Berlin nekoliko ljudi iz Srbije da govore o Nemcima u očima naroda jugoistočne Evrope – srpsko i grčko stanovište. A nakon mog predavanja na Humbolt univerzitetu o Kragujevačkom oktobru – on poziva da napišem knjigu o tome, objavljuje je u Nemačkoj i organizuje Dane Kragujevca u Berlinu sa Salonom, predstavljanjem knjige i dramskog prikaza na osnovu nje (na srpskom i nemačkom jeziku, u izvođenju Srba i Nemaca), prikazivanjem filma Prozvan je i peti tri u jednom berlinskom biosokopu.
Taj Peter Gerlingof će tokom agresije NATO na Srbiju i Crnu Goru u saradnji sa Koordinacijom mirovnih organizacija Berlina svakog petka organizovati proteste protiv bombardovanja Srbije, na kojima se okupljalo i po 30.000 ljudi, naših tamo i Nemaca pacifista i levičara, i na kojima je čitao tekstove koje sam mu i sam slao.

Nakon ukidanja sankcija, za ambasadora Nemačke u Beograd dolazi Vilfrid Gruber. Pišući knjigu o streljanju u Kragujevcu za Petera Gerlinghofa, i jureći vize za odlazak u Nemačku upoznao sam Grubera. Vrlo otvoren čovek. Znao je odakle sam. Dvadesetog oktobra 1996. na adresu tadašnjeg gradonačelnika Živorada Nešića stigao je telegram sa izrazima saosećanja i žaljenja zbog zločina koji su Nemci počinili u Kragujevcu. Bio je to prvi izraz žaljenja od jednog nemačkog zvaničnika. Ranije je, još dok sam bio u „Svetlosti“, bila najavljena poseta Vilija Branta Kragujevcu tokom boravka u Jugoslaviji, ali je u poslednji čas otkazana.
Posle nekog vremena Vilfrid Gruber me je zamolio da organizujem njegovu zvaničnu posetu Kragujevcu, u koji je prvi put došao početkom 1997, poklonio se senima stradalih u Šumaricama i obišao grad. Nakon toga, do pred kraj 1998, u Kragujevac je dolazio četiri ili pet puta. I uvek je izražavo grižu savesti zbog istorijskog nasleđa. Napisao je predgovor za tematski broj časopisa Koraci posvećen srpsko-nemačkim odnosima i pročitao ga na predstavljanju u Gimnaziji, na srpskom jeziku. Drugog oktobra 1998. godine odlazim na prijem povodom državnog praznika – Dana ujedinjenja Nemačke i na ulazu jedva prepoznajem Grubera: osedeo, pola kose izgubio, sa velikim podočnjacima, gotovo bolesnog čoveka. Pitam ga kako je, a on dosta poverljivo odgovara: „Ništa ne valja, situacija je jako teška, prete nam veliki problemi.“ To je bilo u vreme kada je razmatrano da agresija počne tog novembra. Više se sa Gruberom nisam video. Kada je posle 5. oktobra došao za otpravnika poslova Nemačke čovek koga sam znao i na moje pitanje šta je sa Gruberom – cinično je odgovorio: „On je sada ambasador Jugoslavije u Budimpešti.“ Gruberovu naklonost Srbiji neki od njegovih saradnika nisu odobravali niti prihvatali.

Bombardovanje se zahuktalo. Gradonačelnik prijateljskog Piteštija, prijatelj Kragujevca, Tudor Pendjuk, prikuplja humanitarnu pomoć i lično dolazi da doprati dva šlepera osnovnih potrepština. Sa njim dolazi i novinar Florijan Sileštijanu, koji će tamošnju javnost obavestiti o tome šta se ovde događa. Šetajući tokom prepodneva gradom, on se čudi mirnoj atmosferi i ocenjuje da to bombardovanje „i nije tako strašno“. Te noći bombarduju „Zastavu“, a Florijan sutradan, sav podbuo od straha i nespavanja, jer je imao sobu u hotelu „Kragujevac“ sa pogledom prema „Zastavi“, odlazi da vidi i snimi posledice bombardovanja. Da vidi kako – kao veš u brazilskim favelama – sa montažnih traka vise nezavršeni automobili. Kako bomba otkida presu, ankerisanu za pod, tešku dvadeset tona, izbacuje na prvi sprat oštećene zgrade.
Pendjuk predaje pomoć i kreće nazad za Pitešti. Na autoputu, pred prelazom preko Morave u Mijatovcu, NATO bombarduje most: vozač nije u stanju da ukoči automobil, sleće na oborenu traku puta i zaustavlja se na usponu te trake oborene u reku. Svi u kolima prolaze sa malim ogrebotinama i po malo ugruvani. Dobro se dobrim vraća! A svedočiće o beskrupuloznosti agresora.

Atmosfera

Prvih dana bombardovanja skloništa su bila puna. Škole su stale, u fabrikama se dežuralo, u vojnoj su najskuplje CNC mašine bile iseljene. Zdravstveni radnici, vatrogasci, policija na dužnosti. Dežurne službe u elektrosistemu, u saobraćajnoj infrastrukturi, na poslu u punom sastavu. Prema selima su žurile kolone sa decom koja su sklanjana kod svojih baka i deka ili baka i deka svojih drugara. Tamo se sirene nisu čule. Možda deluje cinično, ali u poslednjih nekoliko decenija sela nisu bila punija mladeži i živosti.
Posle nekoliko dana ljudi su se opustili, sedeli su ispred zgrada, mezetili uz ljutu i pivo, psovali Klintona, Blera, Solanu, u poverenju najavljivali rusku isporuku S300, prepričavali vesti i lažne vesti. Ni u gradu nije bilo više komšijskog druženja nego tih prolećnih meseci.
Reklo bi se da nikada, u desetak godina koje su prethodile bombardovanju, nije bilo veće sloge među ljudima. Tu idilu vlast bi povremeno pomutila pričom o domaćim izdajnicima i neprijateljima.

Ovo ne pričam samo na primeru Kragujevca. Dane bombardovanja proveo sam u uniformi kao komandir Voda za PPD (psihološko-propagandna dejstva) pri komandi Kragujevačkog korpusa, čija se zona odgovornosti prostirala od Smedereva do Paraćina, od Kraljeva do Despotovca. Jednu sasvim novu formaciju udenutu u novu vojnu organizaciju. Jedinica sa delikatnim zadacima, koju smo formirali iz ruke. Moj zamenik je bio pokojni novinar Vlada Nikolovski, tu su psiholog Ivan Nedeljković, istoričar Grada, grafički dizajner Goran Spasojević, Goran Radojević. Bili su tu i foto i filmski snimatelji… Od opreme imali smo samo jedan mobilisani polovni kombi, čiji vlasnik, jedan Ciga, nije hteo da se odvoji od vozila pa nam se pridružio iako nije bio mobilisan. A trebalo je da dokumentujemo svaku palu bombu, svaki porušeni objekat u zoni odgovornosti Korpusa, što smo najuspešnije obavljali od starta, jer su snimatelji koristili sopstvenu opremu, a i Ciga i kombi su radili kao novi. Ali, trebalo je i da organizujemo konferencije za štampu, objavljujemo saopštenja, kreiramo dezinformacije prema neprijatelju, organizujemo izložbe, svojim delovanjem da mobilišemo ljude na otpor (što, prema prednje rečenom načelno nije bilo tako teško, ali sa ljudima koji su učestvovali u ratovima sa početka devedesetih nije bilo lako)… Dakle, bila nam je potrebna elektronska oprema, internet, štampači, satelitske antene.
Trebalo bi danas podsetiti i zapamtiti: prvi kome smo se obratili za pomoć u nabavci opreme bio je preosvećeni blaženopočivši vladika Sava, koji nam je kupio kompjuter i prateću opremu. Pošta nam je obezbedila telefonske veze sa internetom, a Radiša Urošević satelitsku antenu. Generatore smo imali formacijski. Tako smo počeli da ličimo na pravi vod za PPD, da skidamo strane vesti, da plasiramo prave o posledicama bombardovanja i lažne o gubicima agresora prema stranim agencijama, da štampamo saoštenja, da prihvatamo strane novinare i pokazujemo im bombardovane objekte i obezbeđujemo susrete sa građanima…

photo by Nebojsa Raus

I tako, sećam se, grupi stranih novinara smo na Bubnju obezbedili razgovore sa građanima. Kao što sam već opisao, ljudi psuju lidere zapadnih zemalja i NATO, pokazuju svoj inat sedeći pred zgradama, igraju karte i nude strane novinare pićem. Novinare pomalo zanete tom nadrealnom atmosferom u realnost vraća bliska eksplozija projektila, koji nedaleko odatle ruši srednjetalasni predajnik Radio Kragujevca.

Nagledali smo se posledica te zločinačke agresije. Razorenog rezervoara benzina, na sreću praznog, u selu Leskovac, gde su šrapneli bombi probijali železničke šine. Ali i zapaljenog skladišta u Smederevu, nad kojim su se nadvijali vatra i dim sagorelih derivata; uništenog Elektronsko-računarskog centra „Zastave“, trafo iz koga se razlivao otrovni piralen; zgužvanih montažnih traka sa kojih vise nedovršeni automobili u „Montaži“, ali i prese od 20 tona, koju je, iako je bila ankerisana, eksplozija izbacila na prvi sprat u „Kovačnici“; tužno prelomljenu konstrukciju predajnika na Crnom vrhu, koga su uspeli da obore posle desetak pokušaja. Srušen most u Mijatovcu, ali i nadvožnjak kod Velike Plane, čime je i železnički saobraćaj ugrožen. Improvizani prelazi i pontonski mostovi su postavljani za noć.
Pa grafitne bombe! Videli smo kako ljudi bacaju mukom pripremljene rezerve u zamrzivačima zbog prekida u snabdevanju strujom.
Dakle, nije gađana vlast, nije bombardovana politika – bombardovani su žitelji jedne države, atakovano je na njihov život, na njihovu budućnost kroz uništavanje ekonomije i infrastrukture. Izvršen je zločin.

Ali bi iz svega trebalo izvući i zaljučak. U pitanju su veliki i krupni interesi i to najvećih globalnih igrača. Naša politika se nije snašla u izmenjenim geopolitičkim uslovima, bila je više okrenuta unutra nego spolja. Treba zapamtiti da su sankcije uvedene od strane Ujedinjenih nacija – znači svi koji su o tome odlučivali složili su se. Zatim, kao što je poznato, nismo dobili od Rusa sisteme S300. Neko je ovih dana objašnjavao da su Rusi bili prinuđeni na uzdržanost jer je vladala glad među narodom i vojskom, a oni su pregovarali sa Amerikom o snabdevanju žitom.
Znači, u se i u svoje kljuse. Budi, barem, mudar i vodi politiku mudru prema svetu. Da li smo naučili nešto od Miloša?

Vlade više nema! Da li je otišao zbog šetanja po bombardovanim ruševinama? Istoričar Grada je na Islandu, nije mogao sebi ovde da obezbedi normalan porodični život. Goran u Norveškoj iz istog razloga. Sela su danas opet prazna a i gradska mladež, ona učena i pametna, ode u beli svet. Ono što je ostalo od razorene industrije ode u ruke stranih i domaćih tajkuna. Može li opstati zemlja bez naroda, bez mladosti.
Zločin moramo pamtiti, ali šta nam ostaje da čuvamo?

Posledice NATO agresije i tovara bombi izručenih na Srbiju po zdravlje ljudi, prirode i tla su ogromne.
Ali nade ima, posle nekoliko godina laste su se vratile u nekadašnja gnezda!

Važno za budućnost je da na sve ovo ne gledamo kroz prizmu osvete. Ne samo zato što smo mali i slabi naspram onih koji su učinili zločin, već zato što je osveta, kako se beleži u Tori, lenjost duha da se suoči sa stradanjem i da ga duboko pamti na zdrav način. A mi smo mnogo zaboravljali kroz našu istoriju!



MIRKO DEMIĆ

REZIME

Savezna Republika Jugoslavija (Srbija i Crna Gora) je od 23. marta do 10. juna 1999. g. bila izložena brutalnim vazdušnim udarima po čitavoj svojoj teritoriji od strane Organizacije severnoatlantskog ugovora (NATO). Tokom danonoćnih vazdušni udara, pored vojnih objekata, gađana su industrijska postrojenja, saobraćajnice i civilni objekti. Tom prilikom, pored vojske i civila, stradala su industrijska postrojenja, i telekomunikacioni objekti, dok su sa brojnih teritorija, preživeli imali sudbinu raseljenih lica. Bombardovanjem je izvršen uticaj na životnu okolinu, sa dugoročnim posledicama po zdravlje ljudi i živog sveta. Hiljade tona opasnih hemijskih supstanci bez kontrole je dospelo u životnu sredinu usled gađanja i oštećenja hemijskih i pretohemijskih postrojenja, rafinerija nafte i drugih industrijskih objekata. Dodatni razlog za zabrinutost daje podatak da su prilikom bombardovanja korišćeni projektili sa osiromašenim uranijumom kojim je dugoročno kontaminirana životna sredina, pa je uticaj na zdravlje ljudi ostao nepoznanica. Pominje se podatak da je tokom vojnih operacija upotrebljeno oko 31.000 projektila sa ovim punjenjem“.
Nakon više od dvadeset godina od tog događaja, ova knjiga, uz pomoć nekoliko svedočanstava i analiza – više fotografijom no rečju – podseća na razmere stradanja, na žrtve i heroje, ali podstiče i svest građana o potrebi zaštite javnog i ličnog zdravlja, merama preventive ali i opreza u lečenju, imajući u vidu moguće posledice pomenutih zbivanja.



 

Дејан Милошевић

Продуцент ТВ Крагујевац у време НАТО aгресије 1999. године

 

Указивање стручњака на последице НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. г.

 

Не може се добити рат, ако не уништимо могућности нормалног живота за већину становништва. Морамо им одузети воду, струју, храну, па чак и здрав ваздух – амерички генерал Мајкл Шорт, главнокомандујући ваздухопловних операција НАТО снага током агресије на СР Југославију (извор: Савремени облици тероризма – еколошки тероризам, Факултет безбедносних наука, Универзитет Марибор)

 

Прва питања о последицама бомбардовања Организације северноатлантског уговора (НАТО) којем је била изложена Савезна Република Југославија (СРЈ) јављала су се већ током 79 дана агресије, започете 23. марта (када је у 19 часова и 55 минута бомбардовано подручје Косова и Метохије) и завршене 10. јуна (када је око 13 часова и 15 минута ракетирано село Кололеч у општини Косовска Каменица).

У тим ратним данима, док је НАТО агресивно обележавао своју 50. годишњицу, приоритет становништва било је очување голих живота. Брига о здрављу остављена је за период по престанку ратних дејстава.

Рационално расуђивање о последицама било је, а остало је и дан-данас, отежано скривањем или необјављивањем података, како починилаца злочина, тако и структура власти у СРЈ, касније у Државној заједници Србија и Црна Гора (ДЗСЦ), а онда и у самосталној Републици Србији (РС).

 

ПРИЗНАВАЊЕ КОРИШЋЕЊА ОУ

Мимикрију је започела Алијанса. Тек у фебруару 2000, безмало годину дана након почетка бомбардовања, НАТО званично потврђује коришћење муниције са осиромашеним уранијумом у агресији на СРЈ. Тајење је потрајало довољно дуго да се поставе темељи за све будуће (не)оправдане теорије завере, али и неискорењиво неповерење.

Прилог 1:

Ово објављивање несумњиво је повезано са писмом генералног секретара Уједињених нација (УН) Кофија Анана које је 14. октобра 1999. г. упутио НАТО-у тражећи информације о интервенцији Алијансе у СРЈ. Генерални секретар Савеза Џорџ Робертсон шаље одговор четири месеца касније у којем потврђује употребу муниције с осиромашеним уранијумом на Косову 1999. г. Изнад Робертсоновог потписа била је реченица: „Током војних операција употребљено је укупно око 31.000 пројектила са овим пуњењем“. Под велом тајни, међутим, остале су чињенице које су се тицале остатка територије СРЈ:

„Главни фокус ових операција биле су области западно од пута Пећ –Ђаковица – Призрен, област око Клине, околина Призрена, као и област северно од линије Сува Река – Урошевац. Међутим, многе акције у којима је коришћена муниција с осиромашеним уранијумом обављене су и ван ових области. У овом тренутку немогуће је тачно утврдити сваку локацију на којој је била коришћена ова муниција. У прилогу шаљем мапу с најприближнијим локацијама“.

Прилог 2

Детаљан преглед локација гађаних осиромашеним уранијумом објављен је на сајту НАТО1 тек 21.  септембра 2000. г. Тада је обнародовано да је било 112 гађања, погођено је 96 различитих циљева, од тога 85 на територији Косова и Метохије (КиМ), 10 у Србији ван КиМ и једна мета у Црној Гори. Није наведено где је завршило 16 пројектила.

ИЗВЕШТАЈ ИЗ ВИНЧЕ

Већ током бомбардовања, узорци остатака муниције и контаминираног земљишта слати су у Институт за нуклеарне науке „Винча“, најкомпетентнији за ту врсту мерења. У извештајима од 23. априла и 21. маја 1999, стручњаци Института, поред осталог, наводе:

„На основу резултата гамаспектрометријских мерења и идентификације присутних радионуклеида са сигурношћу се може тврдити да узорак садржи осиромашени уран … Имајући у виду процењене количине при дејствима, високу вероватноћу самозапаљења као и измерене активности, које су неколико стотина хиљада пута веће од просечног природног садржаја 238U у земљишту (10-50 Bq/kg), може се закључити да примена испитиване муниције доводи до контаминације животне средине са дугорочним последицама по животну средину и локално становништво”.

Ове податке износио јеу више наврата Слободан Петковић, генерал-мајор у пензији, бивши помоћник Министра одбране СРЈ, поред осталог и у делу излагања на конференцији Да се не заборави агресија НАТО – Косово и Метохија 13 година после.

 

ЗАКЉУЧЦИ ПРВИХ КОНФЕРЕНЦИЈА

Годину дана након завршетка НАТО агресије, од 26. до 29. јуна 2000. одржана је Конференција у Сокобањи на којој је представљен рад Милана Орлића са Института за нуклеарне науке „Винча“. Аутор је изнео закључак у којем, поред осталог, стоји да највећу количину ОУ у организам уносе војници и људи који су се нашли у непосредној околини погођеног места у тренутку удара.

„Није искључено да су у тим случајевима инхалирали и стотине грама ОУ. Од растворљивих компоненти нису искључене акутне последице изазване хемотоксичношћу урана. Последице радиотоксичности су знатно мање од последица хемотоксичности и могу довести само до благо повећаног ризика од канцера. Уколико је мета промашена, мали постотак ОУ прећи ће у фазу нерастворљивих аерсоли. Метални уранијум наћи ће се у земљишту где је могућа интеракција са водом. У зависности од геолошке ситуације могуће је загађење и подземних вода. Оцене показују да се ради о локалним ефектима на местима погађања. Контаминирана су земљишта до растојања од 100 метара, укупне површине око 1.000кв.м.“

Иако је, према званичним подацима, било пројектила НАТО са ОУ који нису погодили циљеве (бар 16), као и оних који су погодили мете ван КиМ, Крагујевац и осиромашени уранијум нису довођени у везу. Прва престоница модерне Србије имала је свој „препознатљив“ проблем – пирален, по којем је стекла статус тзв. „хот спота“, еколошког жаришта. Радна група за Балкан утврдила је да је потребна хитна акција како би се избегле штетне последице по људско здравље и животну средину – званични су подаци УНЕП-а.

 

ПРОЦЕНА ЕКОЛОШКИХ ЖАРИШТА

У предговору публикације Процена еколошких жаришта – Крагујевац (Од сукоба до одрживог развоја), објављено је:

„Након скоро три месеца бомбардовања, непријатељства су коначно престала 10. јуна 1999. године, али су последице биле страшне и дуготрајне. Поред неколико хиљада убијених невиних цивила, стотине хиљада расељених из њихових разрушених кућа и огромне економске штете, животна средина је претрпела штету у готово истој мери. Хиљаде тона опасних хемијских супстанци је испуштено у животну средину током гађања хемијских и петрохемијских постројења, рафинерија нафте и других индустријских објеката.“

Домаће и међународне еколошке заједнице биле су упозорене и већина стручњака је сматрала да је рат већ нанео штету која ће имати дугорочне последице за животну средину СР Југославије и суседних земаља. С друге стране, НАТО је тврдио да је његово коришћење софистицираног оружја против пажљиво одабраних циљева минимизирало еколошке и друге, тзв. „колатералне” штете.

Оперативна група за Балкан (БТФ) УНЕП посетила је СРЈ у периоду од 17. јула до 13. септембра 1999. и објавила свој извештај крајем октобра исте године.

Донаторска заједница је позитивно реаговала и обезбедила финансијску и техничку помоћ која је омогућила да се индустријска жаришта, као што су Нови Сад и Крагујевац, очисте до те мере да се ознака „хот спот“ више не односи на њих.

Програмом су предузете мере за заштиту ресурса пијаће воде у Новом Саду, санацију загађења етилен-дихлоридом (ЕДЦ) и санацију капацитета за третман отпадних вода у Панчеву, као и процену и ремедијацију загађења полихлорованим бифенилом (ПЦБ) у Крагујевцу и Бору.

Уследила је санација бетонског пода загађеног ПЦБ-ом у лакирници Застава аутомобила, чишћење јама отпадних вода и деконтаминација отпадних вода у лакирници Застава аутомобила, санација ПЦБ-ом загађене локације у трафостаници Застава Енергетике, превоз и третман опасног отпада у иностранству који је резултат пројеката ремедијације у Крагујевцу. Након свега, објављен је закључак:

„Имајући у виду овај напредак на четири локације, извештај закључује да се Крагујевац и Нови Сад више не смеју сматрати еколошким ‘жариштима’”.

Прилог 3

 

ОСВРТ НА ИЗВЕШТАЈ

У стручном раду Осиромашени уранијум у агресији НАТО на СР Југославију2 групе аутора – Радојко Павловић, Снежана Павловић, Војислава Шипка, Драгана Тодоровић, Драгица Палигорић, Мирјана Раденковић и Јованка Ђурић са Института за нуклеарне науке „Винча“ у Београду – објављен је осврт на Извештај УНЕП-а. Између осталог, стручњаци су навели:

„У својој другој мисији УНЕП је урадио радиолошко извиђање терена на 11 локација на подручју Косова и Матохије, од укупно 112 локација, чије је прецизне координате са бројем испаљених метака од ОУ НАТО, после дужег одлагања, проследио Генералном секретару УН. У тој мисији УНЕП је сакупио 249 узорака земље, 46 узорака воде, 37 узорака растиња, 3 узорка млека и 13 брисева са контаминираних места и пронађених кинетичких пенетратора од ОУ. На тих 11 локација, према подацима НАТО, испаљено је укупно 8.112 пројектила калибра 30мм са кинетичким пенетратором од ОУ. У својој мисији радиолошког извиђања терена УНЕП је пронашао само 7 целих кинетичких пенетратора, један комад поломљеног кинетичког пенетратора и 6 алуминијумских облога кинетичког пенетратора – поткалибарног зрна. Уз претпоставку да су јединице КФОР-а и УНМИК-а сакупиле одређени број кинетичких пенетратора који су били лако уочљиви на тлу (о чему не постоје никакве информације), то и не би био забрињавајући податак. Међутим, чињеница да је УНЕП на тих 11 локација од испаљених 8.112 пројектила пронашао само 48 контаминираних тачака – већ забрињава. Како према резултатима мерења узорака тла са тих локација није дошло до униформне контаминације терена, односно није било ситуација драстичног сагоревања и претварања у аеросоле кинетичких пенетратора, намеће се логично питање: Где је завршио највећи број кинетичких пенетратора од ОУ? Нису ли, можда, размере контаминираних рејона много веће од оних које је УНЕП могао да провери јер им је кретање по терену ограничавало присуство неексплодираних мина и касетних бомби.“

 

КРИТИКА УНЕП ИЗВЕШТАЈА

На Kонференцији одржаној у Буковичкој Бањи јуна 2001. године, представљен је рад Критика УНЕП извештаја о последицама бомбардовања територије Југославије осиромашеним ураном3, аутора Марка М. Нинковића са Института за нуклеарне науке Винча из Београда и Ружице Глишић са Више медицинске школе у Београд.

По мишљењу аутора, „свесно неконтролисано растурање осиромашеног урана no животној средини, као што je то у случају ратне употребе, не може се ничим оправдати. Јер, осиромашени као и природни уран представља хемијски опасну супстанцу попут арсена, олова или живе и, додатно томе, радиоактивну супстанцу. Извештаји УНЕП мисија у том погледу ништа не могу променити, без обзира колико се њихови аутори трудили да покажу колико су очекивани штетни ефекти мали и мало вероватни, ипак они нису занемарљиви са становишта савремених концепција заштите зрачења. Једини исправан поступак у случају бомбардовања територије Југославије осиромашеним ураном био je да НATO, који je то учинио, поступи како се то поступа у случајевима нуклеарних акцидената, тј. предузме хитне мере за смањење могућих штетних последица no угрожено становништво и околину. Нажалост, та хитна интервенција, посебно на територији Космета, je, из нама неразумљивих разлога, изостала“.

 

(НЕ)ЗНАЊЕ МИНИСТРА

„Доказано је да човек може да попије један до дванаест грама пиралена раствореног у једној литри воде, што ће рећи једну чашу, а да му се ништа не догоди. Ако треба то и да докажем пред лицем јавности, попићу једну чашу пиралена – и нећу се отровати“, изјавио је др Бранислав Блажић, министар за заштиту животне средине Републике Србије, на конференцији за новинаре сазваној поводом „кампање против цистерне са пираленом“. Прича о бушној цистерни која се као врућ кромпир од рата на овамо пребацивала са једног на друго место, завршена је њеним смештањем у „Прву искру“ Барич – где је то изузетно токсично и канцерогено старо трафо-уље сада, наводно, смештено на безбедном месту. Драган Јоксовић, начелник Центра за контролу тровања при ВМА, рекао је за Време да би министар, у случају да приликом следећег сусрета са новинарима наврне чашу са уљем, добио такав пролив да не би ни стигао до тоалета, а да то и није најгора ствар која би у животу могла да му се деси.

„Запањујуће је да се ради о лекару који је спреман да доказује како чаша пиралена није опасна по здравље. Та изјава је стратешки опасна, јер ако је то логика односа који ће српска влада имати према проблему са пираленом, онда је то ужасно“, казао је за Време Јордан Алексић, председник фондације „Грин лимес“ (број 466, од 11. децембра 1999).

 

СТРАДАЊЕ ИТАЛИЈАНСКИХ ВОЈНИКА

Истражна комисија италијанског парламента објавила је 2018. закључак у којем се наводи да „постоји јасна веза између излагања осиромашеном уранијуму и оболевања од најтежих болести италијанских војника који су били у мисијама на Косову, у Босни, Ираку и Авганистану“.

„Након пресуда италијанских судова у којима је такође констатована веза између излагања осиромашеном уранијуму и оболевања од рака, то је још један документ који ће нам бити од помоћи у подизању тужби грађана Србије за накнаду штете против 19 земља чланица НАТО због коришћења осиромашеног уранијума у бомбардовању 1999“, рекао је Срђан Алексић, шеф Правног тима за припрему тужби, а објавио дневник Данас4.

Италијански војници који су служили на Косову и Метохији најпре су годинама безуспешно покушавали да докажу повезаност између њиховог нарушеног здравља и осиромашеног уранијума. Ђанлука Данизе је преминуо 2016. у 44. години, након дуге борбе против рака. Узрок обољења била је изложеност осиромашеном уранијуму који је НАТО користио током бомбардовања у различитим местима где је Даниз био у међународним мисијама, међу којима је и Косово, писао је ОБЦТ (Osservatorio Balcani e Caucaso Transeuropa5), центар за студије који истражују друштвене и политичке промене у Југоисточној Европи.

Војници италијанске мисије КФОР-а, у бази Филмски град, у Приштини пили су (бар до 2016) канцерогену воду марке „деа“ – саопштио је војни лекар Енио Летијери, током саслушања пред истражном парламентарном комисијом за ефекте употребе осиромашеног уранијума, а пренео портал Коссев6. Вода чији су узорци анализирани од 2015. до 2016. године садржала је канцерогени бромат класе 2б – од 65/97 микгрограма по литру, док је лимит који се толерише 10. „Класа у коју спада бромат окупља могуће канцерогене, за укупно 285 супстанци“ – саопштило је Италијанско удружење за истраживање канцера, почетком јула, а пренео портал Ilfattoquotidiano7. Здравствени ризик по војнике у Филмском граду били су и „жућкасти облаци“ из димњака електране, на седам километара од Приштине, са једињењем фенола који узрукује канцер и након 10 година. Извештај Летијерија објавио је италијански дневник Република8.

Прилог 4

АНТРФИЛЕ: ХРОНОЛОГИЈА СТРАДАЊА ЂАКОВИЦЕ

  • април 1999 – НАТО авијација нанела је огромну штету Приштини и Ђаковици у једном од највећих ваздушних напада на те градове.
  • април 1999 – Око 3:00 бомбардовано избегличко насеље Ђаковица.
  • мај 1999 – Бомбардован аутобус „Ђаковица превоза“ код Савине Воде, на путу Пећ – Кула – Рожаје, 20 грађана погинуло, 43 лица повређена.
  • мај 1999 – У Ђаковици живот изгубило једно лице, рањено 29 људи.
  • јун 1999 – Срушен мост на Белом Дриму који повезује ђаковичку општину са ораховачком и призренском.

 

„ХОТ СПОТ“: КРАГУЈЕВАЦ

Биохемичар Миљана Стојановић Милосављевић, пореклом Крагујевчанка, радила је у тешким условима током бомбардовања. Узимала је узорке на местима веома опасним по здравље као што је песак око погођених трансформатора са пираленом у погонима „Заставе“ и то непосредно после ракетирања. У то време била је мајка малолетног детета и запослена у Војсци Југославије. Под непознатим околностима, у периоду после одбране докторске дисертације 2002, остала је без посла, да би затим после неког времена нашла радно место у једној установи у Новом Саду. Умрла је 2010. после тешке болести. Од државе није добила никакво признање за своје херојство и изузетан допринос науци. Ово је део опсежног истраживања које је указивало на застрашујуће размере тровања водотокова и ваздуха које се догодило у Крагујевцу и околини, али и у ширем региону 1999. Откривен је и читав низ прикривања и заташкавања чињеница о последицама тог злочина. Аутор серијала Сакривени извештај о бомбардовању осиромашеним уранијумом9 је Наташа Јокић, дописник Радио Београда 1 из Стразбура, а објављен је у дневном листу Вести. Јокић је писала:

„Тражећи одговор на питање о последицама бомбардовања крагујевачке Заставе, открили смо да све претраге на интернету за овим докторатом – не дају ништа осим три новинска текста. Због нечијег немара или нечије намере, ово високо оцењено научно истраживање постало је „невидљиво“ јер докторат никада није уписан у регистар докторских теза Универзитетске библиотеке (УБ) у Београду, како то закон налаже. Последица тога је да истраживање Миљане Стојановић Милосављевић као да не постоји. Нико не може ни да добије идеју да га тражи, нити да се позове на његове резултате. Вести су имале увид у папирну верзију текста ове дисертације под насловом Правци кретања полихолориваних бифенила (пиралена) у водама након НАТО бомбардовања. То је први рад у домаћој и страној научној литератури који бележи случајеве загађења животне средине веома отровним пираленом као последицу ратних дејстава. Миљана Стојановић Милосављевић – у периоду пре, за време и после бомбардовања – узела је и измерила 1.800 узорака тла, подземних и надземних вода и речног дна. Истражила је водоток реке Лепенице од уласка у Крагујевац па до уливања у Мораву, водоток Мораве и речне наносе Лепенице од фабрике „Застава“ па до завршетка крагујевачке котлине, укључујући ту и изворишта и бунарске воде.“

Миљана Стојановић Милосављевић у закључцима своје дисертације указује на неопходност укључивања државе која би, између осталог, требало да финансира не само истраживања већ и да „надокнади евентуалне губитке пољопривредницима због смањеног приноса, а ради узгајања биљних врста које су здравствено најбезбедније“.

АНТРФИЛЕ: ДЕЛОВИ ДИСЕРТАЦИЈЕ

  • „Трећи део се излио у земљиште и одатле је један део отишао у кишну канализацију, а преко ње у површинску воду, други део је кроз дренирање земљишта отишао у водоток Лепенице“.
  • „Полихлоровани бифенили (пирален) доспевају у воду, таложе се, њиме се хране ситне биљке и животиње, овима ситне рибе, па крупније, па птице… Увек је на крају човек кога ће овај и други отрови просути НАТО бомбама деценијама хранити“.
  • „Предлогом мера, након истраживања, одредити биљне културе које су најбезбедније на површинама алувијона и означити јасно евентуалне површине које не треба обрађивати и биљне врсте које не треба градити. Уколико се докаже, поједине биљне врсте забранити за узгајање на локалитету, а посебно забранити њихово стављање у промет са ризичног подручја“.

Дисертација која садржи 126 страница доступна је јавности на порталу ПРВИ ПРВИ НА СКАЛИ10.

Прилог 5

Приликом бомбардовања „Заставе“, поред опште штете (која се процењује на милијарду долара) направљена је и огромна штета са аспекта животне средине. Само једно место контаминирано пираленским уљем – Наменска производња (где је погођен трансформатор) није било укључено у пројекте ремедијације. Сав отпад извезен је у Швајцарску и спаљен, стоји у документу града Стратегија одрживог развоја Града Крагујевца 2013-201811.

Бомбардовање је имало карактеристике еколошког рата. Са аспекта домаћег и међународног права, ратним дејствима прекршене су све правне норме и конвенције из области заштите природе – објављено је у Извештају Савезног министарства за развој, науку и животну средину12 из 2000. Са тим наслеђем свих власти ових 20 година, јавност и даље с правом очекује одговоре на сва питања о последицама.

Локални еколошки акциони план (ЛЕАП) града Крагујевца за период 2010-201413, пак, у делу посвећеном зрачењу, за осиромашени уран садржи податак да „не постоји систематско истраживање бомбардованих локација на територији Града. У току самог бомбардовања провераване су погођене локације и нису откривени повећани нивои спољашњег зрачења. Потребна су детаљнија испитивања бомбардованих локација“. Најављивана је била ревизија Плана, али је изостала. Нови ЛЕАП није освануо до данас.

Фондација „Осиромашени уранијум“ и УГ „Пљачковица 1999“ иницирају тужбе против земаља чланица НАТО, а професор права др Срето Ного помиње случај Крагујевчанке која је живела поред фабрике Застава, а оболела је од карцинома мутације гена после бомбардовања фабрике.

Да је неопходно тражити одштету за угрожавање здравља и кршење основних људских права сматрају и проф. др Драган Батавељић и докторанд Дејан Логарушић, аутори стручног рада Еколошка катастрофа и неодрживост развоја, као последице бомбардовања Републике Србије14. У раду је истакнуто да је бомбардовање проузроковало емисију изузетно великих количина штетних гасова и опасних материја, које су извршиле глобалне промене и угрожавање биодиверзитета, слабљење озонског омотача, стварање ефекта стаклене баште, појаву киселих киша, промену климе и сл. После 1999. г запажен је велики пораст малигнитета, што се посебно односи на карциноме плућа и јајника, а уочено је и превремено рађање деце. Доведен је у питање економски, социјални и цивилизацијски развој Србије јер је српском народу ускраћено, поред права на самоопредељење и право на развој, и право на безбедну и здраву животну средину. Зато се све чешће чује став да развој наше земље није одржив. Треба нагласити, наводе аутори, да је НАТО ратним дејствима прекршио међународне правне норме, као и конвенције о забрани коришћења одређених врста оружја, конвенције о заштити природе и друге. Аутори сматрају да Србија мора много више напора да уложи у обавештавање јавности о загађености животне средине.

Међу првим анализама бомбардовања била је Утицај агресије НАТО-а на агробизнис у СР Југославији15 проф. др Миладина М. Шеварлића (Чачак) и доц. Зорице Васиљевић (Крагујевац), објављен у часопису Економика пољопривреде септембра 1999. г.

Уз демографски геноцид (убијене, рањене, психички трауматизоване људе), егзодус грађана (неколико стотина хиљада избеглих и расељених), комуникацијске блокаде (уништено или оштећено 60 мостова, надвожњака и петљи, уз путеве, пруге, тунеле, станице, аеродроме), информатичку декадентност (13 РТВ предајника, 42 реперитора), енергетско разарање (2 електране, 16 трафо станица, 6 разводних постројења и 7 далековода, 3 рафинерије нафте и гаса, 2 сабирна нафтовода, 9 инсталационих постројења, 8 дистрибутивних складишта, бројних бензинских пумпи), директно и индиректно еколошко девастирање – стручњаци истичу вишеструку економску деструкцију. Наиме, уништено је око 2.000 привредних објеката, међу којима и 80 великих индустријиских система: Рафинерија (Нови Сад), Утва, Рафинерија, Петрохемија и Азотара (Панчево), Крушик (Ваљево), Слобода и Цер (Чачак), Милан Благојевић (Лучани), Застава (Крагујевац), Прва искра (Барич), све фабрике дувана у Србији (Ниш, Врање и Гњилане)…

photo by Nebojsa Raus

Без радних места остало директно 72.000, а индиректно још око 200.000 радника, са укупном економском штетом око 30 милијарди америчких долара (без штете на војним објектима и на стамбеном фонду у покрајини Косово и Метохија).

Директна штета од НАТО бомбардовања највише је погодила дофармерски сектор агробизниса – у производњи енергената потребних пољопривреди штета је процењена на 600 милиона долара; у производњи минералних ђубрива и хемикалија за пољопривреду је 346,8 милиона долара, а пољопривредне механизације – 1.515 милиона долара. Директна штета од бомбардовања коју је претрпео фармерски сектор агробизниса, према непотпуним проценама, износи 39 милиона долара. Директна штета коју је претрпео постфармерски сектор агробизниса највећа је у дуванској индустрији (103,8 милиона долара).

НАТО агресија 1999. г. је и културолошки национално хендикепирајућа – опљачкана су, уништена или оштећена 23 манастира и 30 цркава, 37 архитектонски заштићених објеката наше баштине изграђених у периоду од VI до XIX века, истакао је Шеварлић.

 

ДРЖАВНА КОМИСИЈА

Одлуком Народне скупштине Републике Србије, јуна 2018. године формирана Комисија за истрагу последица НАТО бомбардовања 1999. године по здравље грађана и животну средину16. Један од иницијатора формирања Комисије, проф. др Даница Грујичић је 2018. године на трибини у Крагујевцу, на питање – шта се десило ’99, одговорила: „Десила се еколошка катастрофа регионалних размера“.

Двадесет месеци касније, на састанку Комисије представљен је Нацрт програма рада и истраживања Међуресорног координационог тела  (МКТ) које је ангажовано на прикупљању, анализи и припреми материјала са подацима о променама у стању животне средине и природе, пре и после НАТО бомбардовања, саопштило је Министарство заштите животне средине17. Презентован је оквирни програм рада и истраживања МКТ, изнети су предлози активности и сугестије, од методологије, алата, динамике до могуће разраде истраживања. Договорено је да МКТ разради предложени Нацрт програма истраживања и у наредном периоду га представи Савету и Управном одбору, како би био усвојен као коначан Програм истраживања. У међувремену су обезбеђене просторије и неопходни материјални услови за рад овог тела и Комисије, сазнала је јавност из саопштења.

Нека друга Комисија, чији је оснивач Међународни кривични суд за бившу Југославију, предложила је 13. јуна 2000. да се чак и не отвори истрага о бомбардовању, нити о инцидентима до којих је дошло – што је остало забележено у Коначном извештају18 који је тужиоцу поднела Комисија основана да размотри кампању бомбардовања НАТО-а против СРЈ.

Наша земља је превалила пут од тужбе СР Југославије против НАТО (1999), изузимајући САД јер нису признавале Међународни суд правде у Хагу, до Закона о потврђивању споразума између Владе Републике Србије и организације НАТО19 (7. септембар 2015).

Залудно остаје подсећање недељника Време (број 708, од 30. јула 2004) да је „Суд 1986. одлучио да САД морају да исплате одштету Никарагви, од чега се званични Вашингтон касније одбранио променом режима у Манагви“.

„Те 1999. године на територији Србије и шире водио се рат који по својим ефектима спада у хемијске и радиолошке ратове“, стоји у студији Еколошке последице НАТО бомбардовања Републике Србије 199920 (аутори: Саша Т. Бакрач, Емилија Клем и Мишко Милановић, издавач Војно дело 2018).

Многа опасна хемијска једињења нашла су се у ваздух, води и земљишту. У процесу кружења материје и кроз ланце исхране многа од њих доспела су у живе организме. Многа од тих једињења имају тератогено, канцерогено и мутагено дејство. „Сматра се да ће последице испољавати на биљни и животињски свет, људе и екосистеме у целини на различите начине и дуги низ година“, пише у студији.

Будући дани донеће коначне одговоре – које су последице бомбардовања СР Југославије 1999. године. То је обавеза коју морају да испуне и светски и српски поредак. У противном, јавност, пре свега у Србији, изнуђено ће да закључи – бомбардовање јесте престало, али се агресија наставила нечињењем.

Пут ка одговорима о последицама је пут истине, а да је оправдан уверавају нас и признања главних актера агресије.

Шпански пилот борбеног авиона Ф-18 капетан Адолф Луис Мартин де ла Оса је непосредно после завршетка бомбардовања, у шпанском листу Aртикуло 20 оптужио владе земаља које су извршиле агресију на СРЈ за ширење лажних вести о самом рату – о томе је саопштено 2016. на конференцији Чиме су нас бомбардовали 1999?, након које је Истраживачки центар за одбрану и безбедност при Војној академији објавио зборник ауторских радова. Де ла Оса је изнео податак да убијање цивила није била грешка него план: „Неколико пута је наш пуковник протестовао пред НАТО претпостављенима због избора цивилних циљева за мете бомбардовања“. Избацили су га са увредама и претњама да ће САД уложити приговор шпанској восјци, прво у Бриселу, а после и министру одбране. У интервјуу је још рекао: „Уништавају земљу, бомбардују новим оружјем, отровним нервним гасовима, уранским бомбама, напалмом, стерилишућим хемијским супстанцама, хербицидима који трују усеве, о свему томе још ништа не знамо“.

Герхард Шредер, бивши канцелар СР Немачке је 9. марта 2014. на манифестацији немачког недељника Ди Цајт признао да је бомбардовање Србије 1999. било противзаконито. „Ја сам опрезан приликом упирања прста. То ћу вам сада објаснити:  Зато што сам тако нешто и ја сам урадио!“ На питање водитеља шта је то урадио, Шредер је одговори: „Прекршај против међународног права направио! Кад се радило о питању како се одвија стање у Југославији, односно у рату на Косову и Метохији, ми смо тада наше војне авионе, торнада, послали у Србију. Ми смо заједно са НАТО-ом бомбардовали једну суверену државу, без сагласности Савета безбедности.“



ucentar.rs 

!!! Zapratite nas i na FB  najnovije vesti, događaji i afere iz Kragujevca i Šumadije na https://www.facebook.com/ucentarkg/
skinite našu android aplikaciju
https://play.google.com/store/apps/details?id=com.nepes.ucentarr
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn

Ostavi komentar