sećanje: veliki MOMO KAPOR rođen je pre 84 godine- emisije, intervjui, misli, biografija…

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Na današnji dan, 8.aprila 1937. godine u Sarajevu je rođen srpski i jugoslovenski pisac, slikar i novinar Momčilo Momo Kapor. Momo je veoma rano ostao bez majke koja je poginula u bombardovanju grada 1941.godine tako što je svojim telom zaštitila sina. Momin otac Gojko, Drugi svetski rat je proveo u nemačkom zarobljeništvu kao rezervni oficir Vojske Kraljevine Jugoslavije. Do očevog povratka iz Nemačke, o Momi je brinula njegova tetka Janja Baroš sve do preseljenja u Beograd. Nakon što je u novoj sredini završio osnovnu i srednju školu, Kapor je upisao Akademiju likovnih umetnosti gde je diplomirao 1961.godine na klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića.
„Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan i na kojoj sam kasnije prekucavala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše tako da smo ja i naše dve ćerke, Ana i Jelena, bile njegova prva publika na. To su bile Momine prve književne večeri“, rekla je u jednom intervjuu Ana Pjerotić, supruga Mome Kapora sa kojom je bio u braku od 1964.godine.
Veliku popularnost Kapor je stekao Beleškama jedne Ane koje su izlazile u časopisu „Bazar“ ali plodonosan pisac postaje nakon poznanstva sa Zlatkom Crnkovićem, urednikom zagrebačke izdavačke kuće „Hit“. Od trenutka ređaju se bestseleri I druge priče, Foliranti, Beleške jedne Ane, Provincijalac, Ada, Zoe, Od sedam do tri, Una…
Manje je poznato da je Momo Kapor autor scenarija za film Valter brani Sarajevo koji je u Kini stekao neverovatnu popularnost i smatra se najgledanijim ostvarenjem u najmnogoljudnijoj zemlji sveta. Nakon rastanka sa Anom Pjerotić Momo je porodični mir potražio sa Ljiljanom Todorović sa kojom je ostao u braku sve do svoje smrti 2010. Momo Kapor je sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.


POSLEDJI INTERVJU MOME KAPORA „GLASU SRPSKE“

razgovarala: Neda Simić
Već nekoliko generacija odraslo je uz knjige Mome Kapora. Kuća u kojoj Momo živi sa suprugom Ljiljanom i psom Arčibaldom liči na one iz njegovih priča.

Prepuna slika i drugih sitnica, u kojoj je ujedno i Kaporov atelje, odiše njegovom ličnošću. Podsjeća nas na stare građevinske kuće kakve su na ovim prostorima stvarane, a potom nestajale sa svakim ratom koji nas nije mimoilazio u periodima dužim od jednog ljudskog vijeka.

U takvom ambijentu i veoma prijatnoj domaćoj atmosferi koja vlada u kući Kaporovih, nastao je i ovaj razgovor.

* PULS: Da li je Momo Kapor još uvijek najbolji pisac među slikarima najbolji slikar među piscima?

KAPOR: To je suviše lepo i duhovito pitanje. Bilo bi šteta kvariti ga odgovorom.

* PULS: Pisac i ilustrator u vašim knjigama dobro se slažu?

KAPOR: Da. S tim što je pisac slabije plaćen od ilustratora.

* PULS: Ko su ljudi koji su danas u žiži vašeg umjetničkog interesovanja?

KAPOR: Ne družim se mnogo sa umetnicima, zato što od njih ne mogu da naučim ništa. Svaki od umetnika, ma čim se bavio, živi od toga što potkrada ili, tačnije, krade život. Mnogo mi je dragocenije da razgovaram sa nekim čovekom takozvanog svakodnevnog, običnog zanimanja nego sa nekom istaknutom umetničkom pojavom. Pisci uglavnom govore o sebi a to je dosadno.

Tako da su u žiži mojih umetničkih interesovanja uglavnom poštari, taksisti s kojima razgovaram kad se vozim, piljari, bakali, penzioneri, zatim mladi svet koji ima svoje kućne miljenike, pse, sa kojima svakog dana šetam i po nekoliko sati po noći kod Hrama svetog Save i Narodne biblioteke. U tim dugim šetnjama, kada su svi opušteni, kada niko nije važan, čuju se mnoge divne stvari. Oseti se puls te nove generacije.

Kad sve saberem, u žiži mog umetničkog interesovanja je moj pas Arčibald, zvani Arči, sa kojim provodim najviše vremena od svih Beograđana. Sa njim šetam, sa njim gotovo da i razgovaram. Budući da su te šetnje najčešće i najduže kod Narodne biblioteke, na tom vračarskom platou, gde i stanujem, kada sam sreo jedanput gospodina Milutina Petrovića, upravnika Narodne biblioteke, rekao sam: Gospodine Petrovi“u, da sam proveo ovoliko vremena u vašoj biblioteci koliko ispred nje, bio bih sigurno najnačitaniji srpski pisac, što je sasvim tačno.

Arčibald, inače, kako ga ja zovem, ima strano ime ne zbog toga što sam ja snob, nego zbog toga što nije pristojno davati psima srpska imena. Zamislite da sam mu dao ime Mile ili Buda ili Savo i kad ga zovnem u parku „Mile, dođi ovamo“, dođe njih petoro, a kad viknem Arčibalde, dođe samo savetnik američke ambasade.

* PULS: Rekli ste: „Dovoljno sam star da me više ništa ne može iznenaditi.“ Taj pesimizam ne liči na vas?

KAPORTo i nije pesimizam. Budući da sam ja iz Republike Srpske, tačnije moji preci su iz Hercegovine, a ja sam rođen u Sarajevu, ja sam ono što bi se moglo nazvati fatalistom orijentalnog tipa.

To znači da znam unapred kraj svake priče, ali to me ne ispunjava očajanjem niti destrukcijom, niti bezvoljnošću, nego upravo jednim optimizmom.

Znači, to je samo jedna igra koja nam je suđena da je odigrano. Znači, igramo neko vreme i treba je igrati na najbolji mogući način. Sve ovo što se sada dešava je jedan stari film, jedna stara lekcija iz istorije koju Srbi nisu naučili, budući da su bili loši učenici. Kao i ja, uostalom.

* PULS: Pisac političar su dvije naspramne stvari. Pisac može biti sve, ali političar nikako?

KAPOR: Ima neuspelih pokušaja, uglavnom da pisci budu i političari. Nikad se nisam bavio politikom, ona se bavila sa mnom vrlo često. Jednostavno, to su dva zanata koja imaju različite rokove trajanja. Ako se radi o piscu, knjiga koju on napiše na primer ne mora da bude uspela, može da bude potpuno neuspela. Naći će se jednom, za 50, 100 godina u antikvarnici, gde će je neko kupiti za pet para. Znači, za 50 godina taj pisac će imati odgovornost da li je govorio istinu ili je lagao.

Dok je politika stvar aktuelnog zbivanja i političar nema takvu odgovornost jer za 50 godina ga se niko neće ni setiti, pa čak i ako je bio jedan od najvećih političara. Evo, na primer, sad bilo koga da pitam da li zna kako se zvao predsednik vlade Republike Francuske onog leta kad je Van Gog naslikao suncokrete. Ne znam ni ja, kao ni vi. Znači, važniji su suncokreti Van Goga nego ime tadašnjeg predsednika republike i vlade, jer oni su zaboravljeni, a ti suncokreti su prisutni svakog trenutka u našim životima. Možda je to i najbolji odgovor na odnos politike i umetnosti uopšte.

* PULS: Vi ste senator Republike Srpske. Sluša li još neko mišljenja senatora?

KAPOR: Na tom Senatu nikada ništa nisam govorio, jer smatram da tamo ima mnogo pametnih ljudi koji znaju taj državotvorni zanat, koji je i poseban. Kada bi me neko nešto pitao, ja bih mogao da govorim o kulturi, ali ona još nije stigla na red. Republika Srpska je uvek imala prečih stvari.

* PULS: osnivačkoj povelji UNESKO-nalazi se jedan stav: „Rat se začinje glavama ljudi samo se tamo može uistinu sprečavati.“ Šta onda reći našim glavama? Još uvijek nama gori kuća, nismo se snašli da odemo po vodu?

KAPORMislim da se narod kojem pripadamo ponaša najbolje što može. Nemam nikakve primedbe na njegovo ponašanje. U jedno sam siguran, to sam i zapisao. Ratovi uvek počinju najpre rušenjem umetničkih dela. To je jedna vrlo zanimljiva priča za nas koji tamo živimo, ili smo poreklom od tamo, kao ja.

Uzmimo samo grad Sarajevo. Svedočenje jednog mog prijatelja i vršnjaka, neću mu otkriti ime, pošto još živi u Sarajevu, u kojem ne verujem da bi mu to koristilo da se oda, jeste sledeće: Jedna ustaška patrola je 1941. godine upala u njihovu kuću u Pazariću, gde je njegov deda imao jednu ogromnu biblioteku od oko 2.000 knjiga. Rekli su im da spale sve ćirilične knjige. Onda su deca nosila te knjige, spaljivala ih i stavljala pod onaj veliki kazan u kojem se iskuvava veš ili kuva pekmez.

Tu su goreli srpski i ruski klasici, iz Srpske književne zadruge. Budući da je deda mog prijatelja studirao u Austrougarskoj i znao savršeno nemački jezik, on je imao jednu veliku biblioteku na nemačkom koja je ostala, a 1945. godine su morali da spale sve knjige na nemačkom.

Ista porodica je u Sarajevu 1992. godine morala da spali sve knjige srpskih pisaca. Znači, od Ive Andrića, Dobrice Ćosića, Meše Selimovića, koji se izjašnjavao kao srpski pripovedač, knjige koje sam ja napisao, kao i mnoge druge pisce. Znači, tri puta su gorele knjige i o tome se ništa ne zna, a jedna paljena knjiga pred Rajhstagom je još uvek svetski simbol. Neću da vam kažem da su u Zagrebu 1991. godine knjige srpskih pisaca bile bačene na patose knjižara i da su po njima gazili. Tu su bile i moje knjige i knjige Dobrice Ćosića i mnogih mojih prijatelja, beogradskih pisaca.

Jedan čovek se sagnuo i uzeo jedan primerak knjige Dobrice Ćosića. Mislim da je to bila knjiga „Vernik“. Izašao je iz knjižare i već po izlasku su ga zaustavila dva policajca u civilu i premlatila. Sve to se dešavalo u ovih nekoliko godina koje spominjemo. Onda je to mnogo stravičnije od paljenja knjiga u Rajhstagu.

Vi znate da je rat u nesrećnoj Bosni počeo najpre kada je srušena bista Branka Ćopića u Bosanskoj Krupi, da se nastavilo razbijanjem mermernog reljefa na obali Drine u Višegradu.

To je bio spomenik posvećen Andriću i mi smo ga obnovili dve-tri godine kasnije. Srušene su biste svih ličnosti kojih su se dokopali, gorele su knjige, a onda su počeli da gore ljudi.

Uvek najpre gori umetnost. To je izgleda toliko važno u ovoj zemlji da se zbog umetnosti može izgubiti glava, što nije slučaj u civilizovanim zemljama, gde je umetnost neka vrsta razbibrige, neka nadgradnja.

Što se tiče mržnje u glavama ljudi, ona je potpuno razumljiva jer se taložila godinama i ona je morala da eksplodira jednog dana.

Zbog toga je Mika Milićević, čuveni usmeni književnik, Sarajevo zvao karakaz, čuveni kazan u kome se to kuvalo, kuvalo, sve dok taj lonac nije eksplodirao i razneo i kuvara i kuhinju, i tu kuću i ulice, i čitav grad. Ne radi se ni o kakvim patološkim momentima nego o jednoj normalnoj ljudskoj mržnji koja se podnosi do izvesne tačke, kada poniženja više ne mogu da se trpe i kada se dogodi to što se dogodi. Jednostavno, to je život.

* PULS: Jedan ste od zabranjivanih pisaca novinara, čak neki „etalon četnika – početnika“ okviru pisanije, da li šire?

KAPOR: Nikada nisam imao neki politički koncept niti ideologiju. To me ne zanima. Znate, s kojom god ideologijom da idete u život, on je toliko elastičan da će lako naći dokaze, čak je i Hitler našao dokaze za nacizam, koji je monstruozna ideologija. Ali sam, ipak, dolazio u sukobe  zato što nisam mogao da trpim kad neko laže ili kada je neko smešan, a da ga ja ne opišem. Ljudi su vrlo osetljivi. Oni se najviše boje smeha. Najviše su stradali i uspeli u našoj književnosti satiričari i humoristi.

Ozbiljni pisci su retko išli u zatvor.

Lagao bih vas kada bih rekao da sam mnogo trpeo. Zbog toga što sam ja posrednik dva zanata. Kad me zabrane kao pisca, ja mogu da živim od slikanja. Vreme kada su me zabranjivali bilo je najlepše vreme u mom životu. To je jedno blagosloveno vreme kada se piše, a kada vam skinu zabranu, onda to objavite i svi se zapanje kad ste to napisali.

Hoću da kažem da su me dugo držali na ledu i to je verovatno tajna mog još uvek relativno svežeg izgleda. Klizao sam se godinama po ledu.

* PULS: Jednom prilikom rekli ste da osjećate nostalgiju pomalo neku krivicu prema starim dobrim polupismenim komunistima?

KAPOR: Što više razmišljam o njima, oni mi se sve više sviđaju, to je apsurdno. Oni su me najviše jurili. Mihiz je imao jednu divnu teoriju, on koji je bio najviše proganjan, pored Matije Bećkovića.

On je govorio da nam je predsednik države Josip Broz bio i vladar i operetska ličnost, znači neko ko je voleo bela odela, pušio havanu, nosio zlatnu iglu u kravati, svirao sa dva prsta na belom klaviru, voleo lipicanere, operu, voleo operete Johana Štrausa i bio vojnik austrougarski. Zbog toga je i naše proganjanje bilo hedonističko-amatersko. Znači, treba se čuvati onih vladara koji ne vole žene, ne vole da uče i ne vole da piju. On je to sve voleo i bio blag prema nama.

Tačno je da sam poznavao mnoge vrhunske rukovodioce, komunističke, koji su pravili taj režim i istoriju. Naravno, družio sam se sa njima tek kad bi pali sa vlasti, dok su bili na vlasti – ne. Nisam stigao od drugih.

Jahta Josipa Broza je bila jedna sandukara koja je nekad prevozila banane. Bila je veoma skromna u odnosu na neke koje danas imaju novopečeni milioneri. Hoću da kažem da je ovo neki novi svet pun bogatstva, bržeg sticanja. O tome je najbolje rekao Ivo Andrić. To je nešto najtačnije što sam ja čuo u životu, a glasi: „Dođu vremena kada pametni zašute, budale progovore, a fukare se obogate.“

* PULS: Da se vratimo vašem književnom stvaralaštvu. Za pisanje romana potrebno je dosta vremena, koncentracije, ali naročite dokolice. Čega vi od svega toga najviše imate?

KAPOR: Dokolice. Ona mi nadoknađuje talenat koji nemam. Zato sada postoje kapi koje mogu da se kupe u apoteci, zovu se „talentin“. Uzmete šest kapi dnevno i odmah ste talentovani.

* PULS: Vaša djela odisala su vedrinom, ironijom, humorom. Da li je to bilo zbog trenda ili zato što ste tada na svijet život gledali drugačije? Pa vaša posljednja djela su drugačija?

KAPOR: Rat je mnogo pomogao da se uozbiljim, kao i mnogi drugi. Pre rata bio sam jedan tip sa kojim se ja danas ne bih družio. Neki tip koji je uglavnom leteo u prvoj klasi preko okeana, poznavao najbolje restorane, barove i diskoteke u Njujorku, Parizu, Sidneju, Londonu, tip koji je mnogo polagao na to šta će o njemu da napiše kritika, tip koji je promenio mnogo lepih žena, i to u modi, koji je, kao i mnogi Jugosloveni, putovao u druge zemlje da bi se obukao.

Znači, bio sam neko za koga su bile važne neke potpuno sporedne stvari. U ratu, kad vidite prave drame, pravu nesreću, pravi život izbliza bude vas sramota što ste bili takvi i onda, čini mi se, postanete mnogo bolji. Na kraju krajeva, najbolju su monasi. To su najbolji ljudi koje sam ikada sreo u životu i najčistiji. Oni ne poseduju ništa, a to je prvi uslov da se pravi dobra umetnost.

* PULS: Gdje je uporište za toliku optimističku energiju kojom zračite svim svojim razgovorima? Da li možda činjenici da su često glavne junakinje vaših djela žene?

KAPOR: Verovatno su moji preci krivi. Od svog oca nasledio sam visok pritisak, prezime i slavu, Svetog Jovana. Predaka koji nemaju ništa. Žive ispod planine Viduše.

Ko zna šta sam nasledio. Možda su oni bili takvi jer nisu imali šta da izgube, a mnogo su se nadali i svet im je izgledao kao čudo. Mnogi od tih dedova i pradedova su išli u Ameriku i oni su putovali po mesec dana brodom do Novog kontinenta da tamo rade. Po noći bi izlazili na palubu, zamotali svoj duvan, škiju, u papiriće i pušili. Bilo ih je strah od te ogromne vode jer nisu znali da plivaju.

Stvar se nimalo nije izmenila. Ja letim u Njujork džambo-džetom, gledam to more i imam isti strah. Ne znam da letim. Na istom smo.

* PULS: Koliko se vi kao slikar vraćate onome što pamtite od predaka?

KAPOR: Kod mene je vrlo komplikovana situacija s te strane, da sledim zov mojih predaka od kojih niko nije bio slikar, niti su slikari postojali u Hercegovini. Prvi slikar u Hercegovini je moj profesor Nedeljko Gvozdenović, akademik. Dakle, da sledim taj zov, verovatno bih slikao izvor Trebišnjice, brkate Hercegovce i neke planine kao loš Lubarda. Međutim, moj otac je iz Hercegovine, a moja majka je iz stare građanske sarajevske porodice i, kao što vidite, ja slikam predeo moje bake, a sećajući ga se. Sigurno bih znao jednu pesmu koja mi je ključna u životu, a koja glasi:

„Zvone zvona Manasije, Notrdam, Notrdam,

kuda ideš, Tanasije, otkud znam, otkud znam.“

* PULS: Jedan ste od najtiražnijih pisaca na području bivše Jugoslavije. Kupuje li naš svijet još knjige?

KAPORVidite, budući da je moj izdavač dugo bio u Zagrebu, a to je „Znanje“, i da tamo ma mnogo mojih knjiga, jedan zagrebački literarni kritičar, da mu ne pominjem ime, u intervjuu koji je dao ovde, rekao je da je zvanično najčitaniji pisac Ivan Aralica, a tajno Momo Kapor. To je bila najlaskavija ocena mog rada. Međutim, i kad se radilo o bivšoj Jugoslaviji i ovoj sadašnjoj, tajna mojih bestselera je u tome što ja kupujem najveći broj svojih knjiga, poklanjam ih kad idem u goste. Oni su ipak jeftiniji od pristojnih buketa cveća, naravno, još uvek se dobro drže. Biti pisac bestselera znači setiti se anglosaksonske poslovice da je u zemlji slepih, jednooki čovek kralj.

Naime, mi smo vrlo nisko na lestvici naroda koji čitaju, ali ipak se čita, čini mi se više u unutrašnjosti nego u gradovima, gde je zavladao kompjuter koji, navodno, potpuno preti da uništi knjigu kao medij. Mnogi futurolozi kažu da se više neće štampati knjige nego će one biti na disketama, na kompjuteru će da se čita, što se već i dešava. Međutim, nije mi jasno kako će onaj koji želi da pročita neku ljubavnu priču pred spavanje staviti kompjuter na grudi u krevetu, jer još uvek se leži pred spavanje, koliko ja znam. Tako da ja ne verujem u to.

Naravno, raspad Jugoslavije je suzio tržište knjiga na pojedine regione, pa je Igor Mandić predložio da se ja ponovo štampam na hrvatskom i prevodim na hrvatski. To nije ništa, ako me još budu prevodili na bošnjački, biću vrlo preveden pisac.

* PULS: Kako dunavski alas gleda na „Dalas“ druge satelitske TV-okupacije?

KAPOR: Razgovarao sam sa Nikitom Mihalkovim 1994. godine u Beogradu i sprijateljio se s njim. Razgovarali smo dok smo mogli, dok izvesna količina pića nije prešla razumnu meru.

Pitao sam ga: Nikita, da li si primetio da su američki filmovi svi isti?

Uvek beli policajac ima crnog policajca za ortaka i jure riđeg kriminalca i uvek belom oduzmu značku i revolver jer je prekoračio ovlašćenja, ali on nađe ubicu i oženi se advokaticom, koja je inače bila protiv njega. Ona je na kraju pomogla da ispliva iz toga. A Nikita mi je uzvratio: „Jesi li primetio da nema američkog filma u kojem ne pogine bar sto ljudi, izrešeta ih neko, dolete u vazduh sa automobilom, padnu kroz prozor u reku.“

I kaže Nikita: „Niko ljude ne ožali, niti zna ko im je majka, imaju li sestru. Niti kako se zovu. Svi izginu kao da to uopšte nije važno.“

„A“, kaže, pre 150 godina jedan student u Petrogradu ubio je jednu babu i o tome napiše knjigu jedan pisac, i onda se pišu disertacije o tome da li je student imao pravo da ubije nekorisnu babu ili nije. Eto, u tome je razlika između nas i njih. Zapad misli kako da živi, a mi mislimo zašto živeti.“

* PULS: Na stranicama kulturnih rubrika dolazi do pomjeranja. Sada su vrhu tih strana filmske video-produkcije, ispred knjiga, slika?

KAPOR: Nikad se ne bunim protiv nekog vremena niti protiv nečega što je takvo kakvo je, što je činjenica. Ništa ne uspeva bez razloga i ništa ne propada bez razloga. Ja sam samo tip koji pripada drugoj civilizaciji. Ponosim se tim i ponašam se u okviru toga. Na primer, ja pišem za „Večernje novosti“ i moje kolege kolumnisti su najpre svoje tekstove slali teleksom iz kuće kad ih napišu. Međutim, sada ih već šalju i-mejlom preko Interneta. Kod mene još uvek dolazi kurir po tekst. Onda sednemo, popričamo o vremenu, bolesnima, životu, popijemo. Onda on uzme moj tekst i odnese. Kao u srednjem veku.

Kad me pitaju da li mislim da prođem na kompjuter, ja kažem ne. ja mislim da pređem na olovku, sa mašine na kojoj kucam sa dva prsta.

Poznavao sa Ivu Andrića. Imao sam tu privilegiju da ponekad dolazim kod njega. Uzeo sam tu privilegiju da nikad ne pišem o tim susretima kao ostali. On je pisao naliv-perom u sveske, a naš zemljak Branko Ćopić pisao je olovkom, takođe u teku, kako je on zvao. Imao je i gumicu, to je tada bio primitivni kompjuter.

Kada su jednog italijanskog novinara nagovarali da pređe na kompjuter i objašnjavali mu njegove prednosti, govoreći da se mnogo brže uradi na kompjuteru, on im je rekao: „Ja se nigde ne žurim.“

Kad su mu rekli da greške može da ispravi jednim pritiskom dugmeta, on je rekao: „Ja nikad ne grešim.“ To je savršeno tačno. Svako piše u onom ritu u kojem razmišlja.

Možda smo sad dotakli jednu temu koja je interesantna za vaše čitaoce, a to je odnos sprava za pisanje sa pisanjem i svetom koji opisuju. To vam izgleda ovako. Lakše ćete me razumeti ako vam ispričam da je moj prvi čamac na Savi bio na vesla i da sam ja veslao polako uz obalu, čuo šum vetra u granju, video svakoga ko peca na obali, video svaku ribu koja iskače iz vode. Kasnije sam jedrio. To je isto jedna bešumna tehnika plovidbe. Isto sam video obale, samo malo brže kad je vetar. Kasnije sam kupio motor od 10 „konja“ i ljudi su mi brže promicali i nisam mogao s njima da razgovaram, samo da im doviknem nešto. Sada vidim na Savi puno glisera, u kojima čovek ne može da radi ništa sem da se drži za neku polugu da ne padne u vodu. Ne može da puši jer se cigareta gasi na vetru. Znači, to je potpuno drugi pogled na svet.

Znači, ti koji voze glisere vide reku i svet drukčije nego alas koji vesla i puzi, i mili uz maticu reke. Isto je i sa kompjuterom. Branko Ćopić i Ivo Andrić videli su svet sa olovkom ili Ivo Andrić nešto brže sa naliv-perom nego oni koji su pisali na pergamentu guščijim perom. Ja sam video brže svet od njih kucajući sa dva prsta na mašini, a oni koji pišu na kompjuteru imaju potpuno drugu predstavu o svetu. Oni ne ispisuju stranicu nego ekran.

Kad su me učili da pišem na kompjuteru i ostavili u jednoj sobi, našli su me kako piljim u ekran. Pitali su me šta radim, šta pišem. Rekao sam im da čekam da počne serija na drugom programu. Šta bih drugo očekivao od ekrana nego neku glupu seriju. Preći ću na kompjuter kada neko napiše nešto slično „Ratu i miru“, a da je to napisao na kompjuteru.

* PULS: novinarstvu ste od svoje 16. godine. Zavidite li onima koji tek počinju da se bave ovim poslom?

KAPOR: Ne, uopšte. Novinarstvo se potpuno izmenilo, verovatno nabolje. Neću da se mešam u to. Istakao bih novinare pisce, tipa mojih uzora, koji su imali svoj stubac ili svoju stranu jednom nedeljno, gde su oni pisali šta im se dešava, kako oni vide svet. Danas se novinarstvo svelo na vesti. To i jeste pravo novinarstvo, ono jeste anonimno, ono je agencijsko, ono se ne potpisuje, ono je elektronsko i kompjutersko. Ali novine, one se pročitaju i bacaju, ili se njima operu prozori.

* PULS: Književne nagrade su kod nas više konvencija nego literarna vrijednost. Da li su vas upravo zbog toga one zaobilazile?

KAPOR: Nije pristojno da govorim loše o nagradama jer ih nisam dobijao. Voleo bih da jesam, ali nisam. Međutim, nagrade su, bilo kakve, jedna vrlo korisna i dobra stvar za pisca. Pisci žive vrlo teško. Jedva sastavljaju kraj s krajem i dobro je kad dobiju bilo kakvu nagradu i kad se obrati pažnja na njihov rad.

Izgleda da sam se ja loše ponašao pa me je ove godine ponovo zaobišla AVNOJ-eva nagrada, možda će ove godine da mi daju „Sedmojulsku“. Postoji jedna tajanstvena nagrada, to je nagrada „Dučićevih večeri poezije“ u Trebinju. Nijedan od dobitnika nije saznao koliki je iznos te nagrade. Kad pesnik dobije na sceni u koverti tu nagradu, odmah je pruži gradonačelniku Trebinja, koji obično sedi u prvom redu, i daje mu se za ratnu siročad, što je potpuno u redu.

* PULS: Da li je ijedna od tih nagrada koje su vama poznate izdržala probu vremena?

KAPOR: Svaka od tih nagrada imala je, naravno, svoje greške, ali mislim da je NIN-ova nagrada izdržala vreme i zadržala ugled, za koju sam voleo da je dobijem, a nikad nisam. Verovatno je i neću dobiti jer ću već biti klasik kad dođe red na mene, a klasiku ne trebaju nagrade. To je nagrada koja nije politička i nije vezana ni za kakav datum i, naravno, Njegoševa nagrada, oko koje se uvek lome koplja, koja je sad stigla u prave ruke kod Matije Bećkovića, koji je zakoniti naslednik Petra Petrovića Njegoša.

* PULS: Da li Pale ili ono što se sada zove Srpsko Sarajevo mogu biti kompenzacija za ono Sarajevo iz kojeg je potekao vaš „Poslednji let iz Sarajeva“?

KAPORNikad. To je isto kao kad bi Beograd pripao marsovcima, a Mali Mokri Lug i Batajnica ostali u srpskim rukama. Lepo je što je ostalo makar nešto, samo kad bi se iz Lukavice videla brda iznad Sarajeva, bilo bi dovoljno da se ne vidi. Sarajevo nije grad. Ono je metafora, ono je više od toga. Ono je simbol, ali ono je oteto. Što kaže jedan čovek: „Ubi me s penkalom.“

* PULS: Eks-Juga. Je li ostao ko od drugara kojim se viđate ili bar telefonom čujete. Da li je tu štednja impulsa?

KAPOR: To je jedna tužna priča. Mnogo se družim sa Sarajlijama. Oni su izbeglice i oni žive po Beogradu i raznim drugim mestima. Kada se vidimo, mi govorimo o Sarajevu sa nostalgijom, sa malim bolom, povređujući sami sebi sopstveno rame. Oni su za mene najdragoceniji trag Sarajeva. Oni pamte i njihove čuvene gradske lepotice, melodiju uz koju smo igrali, sve mirise, gustinu magle, vrhove dolina na koje smo se penjali.

Tako da je lepo i to što je ostalo od Sarajeva, jer Sarajevo se razvejalo po svetu i svako je odneo neko svoje malo Sarajevo u Kanadu, Novi Zeland, Dansku… Sarajevo je jedan tragičan grad, a tragični gradovi porađaju veliku umetnost.

* PULS: Koja vas je ličnost, poznajete ih mnogo, impresionirala?

KAPOR: Svaki živ čovek me impresionira, prvo svojom snagom da izdrži, da se bori, da osnuje svoj dom, da odneguje decu, da pobedi vreme. Svaka priča najobičnijeg čoveka je prava drama pred kojom sam ja zadivljen.

Ova rat je bio herojski, bio je etnički, građanski, civilizacijski, verski, ali u svim tim velikim istorijskim kretanjima, kad se ona pogledaju, meni su najvažnije i najtragičnije sitne drame ljudi koji su napustili gradove sa najlon kesom u rukama.

* PULS: Za vas kažu da ste uspješan čovjek. Vaše riječi to ne potvrđuju?

KAPOR: Uspeh je kategorija koja me nikad nije zanimala. Nisam merio šta je uspeh, da li masovni pad ukusa.

* PULS: Dokolica Mome Kapora, ako je ima?

KAPOR: Trudim se da postignem dokolicu. Ako sam napravio neki uspeh u životu, to je da imam mnogo slobodnog vremena. Prvo da nemam šefa, od kojeg to slobodno vreme zavisi. Drugo da raspolažem potpuno vremenom, koje mogu da poklonim bližnjima, sebi, sporednim stvarima. Iz dokolice se rađa umetnost. Ne možete vi da budete užurbani sa pejdžerom i dva mobilna telefona i da razmišljate o suštini života dok oni zvone.

Potpuno sam izvan toga.

* PULS: Osjećate li vi teret starosti, one duhovne ili biološke?

KAPORBiološke. Duh nikada ne stari, ali se još uvek zapanjim kad ustrčim na četvrti sprat i zadišem se ili pokušam da nešto preskočim, a ne mogu. Onda osećam da sam strašno star. Rođen sam 1937. godine, ali u ovom trenutku sigurno imam 270 godina. Dok su drugi živeli svoj jedan život, ja sam živeo najmanje osam. Dovoljno je da živite u dve umetnosti, pisanju i slikanju, to su dva odvojena života. Pored toga, oduvek sam bio radoznao. Voleo sam da vidim mnogo stvari i jurio sam na sve strane.

* PULS: Gde ćete na more, da li negde mimo Crne Gore?

KAPOR: Posljednjih godina ne idem u Crnu Goru, sem kad imam neki posao, iz jednostavnog razloga što tamo postoji teror druženja. Crnogorci su strašno gostoljubivi. Kad izađem iz mog hotela i sednem ispred da pročitam novine i pijem jutarnju kafu, odmah ih dođe 10 i dođe još 10 lozovača sa drugih stolova, jer ja sam neka vrsta crnogorskog pisca, pošto sa jedini napisao roman o knjazu Nikoli. I, naravno, počne neizbežna priča o politici. U jednom trenutku pogledam na sat i vidim da je pet popodne, a ja popio 15 ili 20 lozovača.

Zbog toga ja idem u Grčku. Pošto meni nije potreban odmor, ja ni od čega nisam umoran, tamo odlazim i čitavo leto slikam.

* PULS: Vaša poruka čitaocima „Glasa srpskog“?

KAPOR: Jonesko je govorio „Ja nisam poštar da prenosim poruke. Jedino što bih želeo da im kažem da svrate ponekad u knjižaru i doznaju više o meni iz knjiga koje su objavljene u njihovom gradu i „Glasu srpskom“, koji mi je pružao podršku i štampao vrlo teške i komplikovane knjige u ovim još težim vremenima.

Pisci

* PULS: Nimalo poetično ne govorite svom umjetničkom radu, ali ni političkom angažovanju?

KAPOR: Da. Treba demistifikovati zanimanja. Pisci, kao i drugi umetnici, skloni su da od toga prave velike mistifikacije. Slikarski posao je veoma sličan stolarskom ili obućarskom. Kad su Milorada Živanovića, velikog glumca, zapitkivali da li je video gostovanja teatra Nacional France Popiler ili Stanislavskog, on se jednom naljutio i rekao: „Šta imam da gledam! Jesi li nekad video nekog šustera da ide da gleda drugog kako pravi cipele?“

Hoću da kažem da pravi umetnici nisu nikad ni pravili nikakve mistifikacije. Pisma Antona Pavloviča Čehova u poslednjoj knjizi njegovih sabranih dela puna su tekstova tamo gde mu nisu platili da traži još 13 rubalja i 16 kopjejki koje su mu dužni. U jednom pismu čak kaže: „Ovakvih priča mogu da napišem nedeljno i po desetak, samo kad bi mi ih platili.“ Uz to ne govori o umetnosti, nego o honoraru. To mi se veoma sviđa. Uvek mi je sumnjivo kad neko piše za istoriju i kad daju izjave koje su upućene Olimpu, a ne svakodnevnom životu. Umetnost je jednostavna stvar, naravno za profesionalce. Amateri su skloni da izmišljaju čuda oko toga, zato što nisu sigurni u svom poslu. Mi koji smo vaspitani od malih nogu i učili za to, mi smo već dresirani da pravimo umetnička dela.

Sarajevo

Gradovi ostaju, ljudi se menjaju. Ko zna, jednoga dana i Sarajevo će možda promeniti svoje sadržaje. To je vrlo značajan grad, koji se ne može ubiti na taj način i ne može se iz njega odstraniti to tkivo srpsko koje mu je davalo jednu neverovatno dragocenu vrednost. Međutim, jedino je utešno to što je manje od Srba ostalo Hrvata. To je jednostavno preskupa igračka koju su dobili da se igraju neka primitivna deca iz nekih divljih plemena koji nisu imali plemenite gradove i ni to pretvaraju u divlja gnezda. Tako se i ponašaju.

Ne verujem u budućnost gradova u kojima je na zverski način ubijeno toliko ljudi. Ne mislim u bici za njih nego onih koji su ubijeni siledžijski, bedno u poniženjima, po zatvorima, javnim kućama, privatnim robijašnicama. Sarajevo će morati da prođe jedno iskupljenje da bi ponovo bilo čisto. Sarajevo koje sam voleo je u mojim knjigama, a ono što je preostalo neka im je alal.

Novinarstvo

Novinarstvo za koje sam ja vezan je sporo, prisno, udobno kao neka stara fotelja ili papuče na koje ste se navikli. Novine su jedan razgovor sa čitaocem i dokaz da naš mentalitet još uvek nije u tom ubrzanju da od novina pravi samo hitnu informaciju, nego da još uvek traži jedan razgovor.

Novine su kod nas više ritual nego informacija.

Volim u provincijskim gradovima subotu i nedjelju ujutro kad izađu ljudi u proleće, sednu za astale na sveže polivenu zemlju, naruče kafu ili rakiju i počnu da čitaju. Po novinama se već zna kojoj vrsti pripadaju. Intelektualci, naravno, čitaju NIN i lepo ga je videti u nečijim rukama ili „Politiku“, koja je tradicionalno štivo na kojem smo svi manje-više naučili da čitamo. Onda je čoveku drago da piše u tim novinama koje zatekne u nečijim rukama.

Objavljeno u „Glas srpskom“ 1999. godina / glas srpske



Citati i izreke – Momo Kapor

Čovek može da nađe koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojim će da ćuti.

Mnogima bi se dopao da se nisi trudio dopasti se svima.

Nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo.

Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju.

Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide.

Osmehneš li se deci, ona uzvrate osmehom. Osmehneš li se odraslima, oni se pitaju: “Zašto se ovaj smeje?

Traži se jedna polovna nedelja,bez vesti o nesrećama i ratovima! Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.

Vi ste, zaista bogata zemlja – kazao je stranac umoran od čuda. I jesmo – odgovorio sam ponosno. Već duže od četrdeset godina, oni koji su na vlasti uporno kradu, a vidite, još dosta toga je ostalo! Bog čuva Srbiju, pandur ćupriju, a budala pare.

Teško onome kome se, posle mnogo godina pruži prilika da provede noć sa nekom od svojih najvećih ljubavi koju nikad nije takao! Ostaće bez ičega u srcu, siromašniji za jednu najlepšu bajku. Kada se uveri da se ne razlikuje od drugih žena, da nije ni bolja, ni lošija, tačnije da nije bila ni iz bliza vredna onolike patnje, i da joj je svu vrednost koju je posedovala ustvari rasipnički poklanjala samo ta neuzvraćena ljubav. Hoću svoju ljubav natrag!

U proleće, mi smo najlepša zemlja na svetu i to svi znaju, pa nam zavide. Gospode – pitaju – zašto si zasuo obiljem Srbiju? Dao joj prijatnu klimu, bogate žitnice, guste šume; dao si joj brze reke, visoke planine, dao si joj rodnu godinu, dao si joj sve. Tačno! – Odgovara Gospod Bog. Ali sam joj zato dao i Srbe.

Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori šest jezika obično mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji. Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nađem reči koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se događaju.

Izaberi momka koji će te odvesti kući da te upozna sa svojim roditeljima, a ne sa svojom spavaćom sobom.

Kažu da je knjiga najveći čovekov prijatelj, a to isto tvrde i za psa. Što se već jedanput ne odluče ko je najveći prijatelj pa da kupim psa, ili knjigu?

Postoji li večna ljubav? – Nisam večan pa ne znam.

Ne postoji grad na svetu, kao što je Beograd, u kome je svaki dan – istorijski.

Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: “Naše je samo ono što poklonimo drugima”.

Nije važno šta čovek pije, kaže mi prijatelj, već u koga gleda dok pije.

Ipak nisam pobeđen sve dok ne priznam poraz, a ja ga još ne priznajem.



ucentar.rs foto: prinskrin/RTS
!!! Zapratite nas i na FB  najnovije vesti,
događaji i afere iz Kragujevca i Šumadije na FB UCENTAR
skinite našu aplikaciju ANDROID


Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn

Ostavi komentar