Tajne Nebojšine „mučenice“!

Srbi sa njom dočekuju kad neko dolazi na ovaj svet. Sa njom na onaj svet ispraćaju. Ona slavlju daje posebnu dimenziju kao i što uspešno topi tugu. Prati nas uvek i u svim prilikama. Stranci je obožavaju a Srbi ne odriču čak ni u onim prilikama kad je zabrani lekar. 

Njeno veličanstvo – rakija… 

Kako i zašto je ovo voćno alkoholno piće postalo svojevrsna lična karta Srbije, zašto je tako duboko ušuškana u našu tradiciju i kako je postala „Mučenica“, priča nam Kragujevčanin Nebojša Milosavljević, mnogo puta nagrađivani proizvođač vrhunskih voćnih alkoholnih destilata.

„Proizvodnjom rakije počeo sam da se bavim pre dvadesetak godina. I danas je to, kao i na početku, moj hobi iako sam postigao izuzetne rezultate. Ako bih poželeo da brendiram pića koja proizvodim, da bi to bilo onako kako ja smatram da treba, potrebno je izdvojiti između 150 i 200 hiljada evra. Samo aparat za destilaciju sa kolonama košta oko 30 000 evra. To je veliki novac“.

Nebojša peče rakiju od šljiva, Ranke, Madžarke i Čačanske rodne. Kaže da je osnov dobre rakije kvalitetno domaće voće poreklom sa ovih prostora. Veruje u autohtone sorte i smatra da ih posebno treba zaštiti kao neku vrstu nacionalnog blaga. 

„Mnogo je važno znati poreklo voća. Nije ista Ranka u Šumadiji i u Vojvodini. Takođe moraju da se poštuju pravila i smernice koji vode do kvaliteta. Pekao sam i dunju. Dovoljno će reći podatak da sam za 700 litara vrhunske rakije utrošio 16 tona tona dunja. U pravljenju vrhunskog proizvoda nema kompromisnih ili polovičnih rešenja. Što se šljive pak tiče imam nešto svojih zasada ali dosta i kupujem. Kupujem mahom u selu Dulene jer je to podneblje, taj deo ispod Gledićkih planina sa jedne i Levča sa druge strane, odlično za šljivu. Tamo sam renovirao staru dedinu kuću i planiram da napravim muzej rakije. Inače moj stari voćnjak koji sada obnavljan nalazi se na nadmorskoj visini od nešto više od 500 metara. To je vrhunski kvalitet voća“.

Nebojša koji je kvalitetom odavno i višestruko prevazišao hobističko pečenje rakije u jednom dahu objašnjava zašto često čujemo „hajde da popijemo po jednu mučenicu“…

„Muka je to, velika. Stalno se gleda u nebo. Ove godine mraz i grad su desetkovali voće. U tom smislu vrlo malo može da se utiče. To kasnije diktira i cene i čitav niz drugih okolnosti. S druge strane, kad se konačno dođe do voćnog alkoholnog destilata, do rakije, da bi ona postigla željeni nivo kvaliteta, mora da prođe kroz proces smirivanja. Mora da odleži. Ne kaže narod džabe da rakija ne miruje ni u buretu. Ona naime stalno radi. Sudovi moraju da budu kvalitetni i čisti. Posebno sudovi za kljuk. Kljuk je inače ono što narod zove džibra ali to nije dobar izbor reči, posebno ako se uzme u obzir  njeno prenosno značenje. Veliku ulogu igra i to kakav je aparat za destilaciju. Postoji onaj naš, tradicionalni, takozvanog šarganskog tipa ali i moderniji aparati sa kolonama. Ovi drugi daju sofisticirani prepek na znatno višem nivou. Naravno od svega ništa ako voće nije dobro. Njega posebno treba negovati. Domaće sorte, Ranka i Madžarka ili Požegača su posebno ugrožene. Sve mora da se uskladi. Da bi rakija bila najbolja, šumadijska, mora da bude od našeg voća, na našoj zemlji, zalivena našom kišom, pod našim suncem i milovana našim rukama. Da se sve to uskladi potrebno je mnogo muke. Zato je mučenica“. 

Problem kod domaćih sorti šljive je i neotpornost na neke relativno nove bolesti, kaže Nebojša. Šarka je u današnje vreme ogroman problem. Nju kaže ne može ni prskanje da spreči a pojave ove bolesti vezuje se za dolazak šljive sorte Stenlej na naše prostore. Kad se izbori sa svim potencijalnim problemima,

posebna pažnja posvećuje se sudovima za odležavanje –  buradima, kako to narod kaže… 

„Najbolja su hrastova burad. Malo se zna međutim da burad piju od 8 do 10 posto pa je dolivanje neminovno. To znači da ako hoćeš da imaš 200 litara dobre rakije koja leži u kvalitetnom hrastovom buretu 10 godina, moraš da imaš još 200 litara rakije istog roda u staklenim sudovima kako bi dolivao u bure. Vrlo je važno da bude od istog roda jer nije isti kvalitet voća iz godine u godinu. Naravno ovo važi za vrhunski kvalitet. Ja tako radim. Stara, odležala i mlada rakija ne mogu da se porede. Mlada je oštra, britka… Stara svoj posao radi polako, oplemenjeno godinama, sa mnogo više stila…“

Nebojša kaže da je na njegove visoko postavljene standarde mnogo uticao profesor Ninoslav Nikićević, ekspert koji je doktorirao na jakim i žestokim alkoholnim pićima. Zahvalan je i Stanimiru Miniću Canetu, kako kaže, svom učitelju iz Gornje Trepče kod Čačka. Zahvaljujući njihovoj podršci ali i vlastitoj spremnosti da uči i primenjuje stečeno znanje, Nebojšine rakije osvojile su veliki broj nagrada za kvalitet. Poslednje, dve velike zlatne medalje na takmičenju „Voždovi dani rakije“ u Rači. 

Na najprestižnije takmičenju u organizaciji Instituta za voćarstvo u Čačku, prošle godine u konkurenciji iz cele zemlje, osvojio je peto mesto. 

„Da bi čovek ovo radio onako kako ja mislim da treba da se radi potrebne su ogromne investicije i odricanje od svakodnevnog života. Ja sam iz hobija ostvario zavidan rezultat. Nije to želja za priznanjima već želja da vidim gde sam ja na mapi proizvođača. Ulažem veliki napor i ogromnu ljubav. Zato želim da znam da li je i koliko  dobro to što radim“, završava razgovor Nebojša Milosavljević, proizvođač vrhunskih rakija iz Kragujevca. 

Uz zvuk kucanja čašica… Zdrav si!

Od Boga ti zdravlje…

A u čašicama… Magija.