„Zašto sam pretukao pevača Savu Radusinovića“- životna ispovest Zorana Pavlovića (V)

Zoran Pavlović nastavlja za UCENTAR svoju neverovatnu životnu priču. Put ovog muzičara, avanturiste i biznismena vodi iz Marinkove bare, preko najvećih evropskih metropola zatim Njujorka i Čikaga do Los Anđelesa gde danas živi i radi. Dramatični obrti i dinamika trilera njegovu ispovest čine takvom da ona podseća na holivudske scenarije…

 

-Pevač Savo Radusinović je u međuvremenu Nadi Kapetanini ispričao notorne laži. Navodno, da sam mu pričao da sam sa njom samo zbog novca, da imam nameru da joj pokupim pare i

da pobegnem sa Mirjanom Antonović. Pokvarenjak me je upropastio, jer sam mu verovao i poverio sam mu sve moje tajne,  smestio mi je ozbiljnu igru. Danima sam pokušavao da čujem Nadu ali ona nije želela da mi se javi. Da li iz osvete ili kako već, ali ušla je u vezu sa Radusinovićem. Donekle je razumem jer joj je on svašta napričao. Između ostalog da sam Rom, da imam dvoje dece u Nemačkoj i slične gluposti pogotovo da smo vodili ljubav u avionu. To niko nije znao osim ona i ja i to je možda prelilo da mu sve poveruje. Nisam znao da je sa Savom u vezi i nisam znao sta se dogadja, bio sam naivan- nastavlja o svojim avanturama Zoran. On  konačno, nekako uspeva da se vidi sa Nadom.

-Na sebi sam imao skupocen ROLEX, debeo lanac ,zlatnu narukvicu i i zimski kaput Pjer Karden koji mi je ona poklonila. Nije mi se raskidala ta veza i morao sam da pokušam da je obezbedim. Bio je to život kakav se samo poželeti može. Potpuno materijalno obezbeđen, u vezi sa atraktivnom ženom vedrog duha i visoke inteligencije, nije bilo nikakvog razloga da bilo šta menjam. Na kraju krajeva, u ljudskoj je prirodi da pokuša da organizuje život tako da sa što manje rada uspe da ima sve što poželi. Tako sam rešio da primenim pokeraški blef. Kažem joj ako ti veruješ u te budalaštine, ako misliš da sam ja takav, evo ti sve ovo što si mi poklonila, ništa mi od tebe ne treba. Skinem sat, lanac,kaput i ostali nakit što mi je poklonila, stavim na sto i čekam da se slomi i da kaže izvini, ne znam kako sam mogla da pomislim tako nešto i da jednostavno odreaguje pozitivno na moj melodramatični nastup. Bila je to međutim sasvim pogrešna karta.  Pokupila je sve što sam stavio pred nju i jednostavno otišla. Bio sam šokiran, ostavljen bez kaputa po cičoj zimi. Odjednom se sve izvrnulo naopačke. U jednom trenu nestaju sve prednosti života koji sobom nosi Nada, bogata i lepa žena italijanskog homoseksualnog mafijaša- priča Zoran u dahu.

Još veći šok doživeće kada je kasnije čuo  na nekom četničkom radiju da se otvara novi srpski restoran. Vlasnici Savo Radusinović i Nada Kapitanini.

-Mislio sam da ću da umrem. Bukvalno. No, nema mesta plakanju, Amerika suzama ne veruje. priča Zoran koji danas, posle svih uspona i padova vodi ozbiljan biznis u Kaliforniji. 

Nastavlja se borba bez obzira na okolnosti.

-Sa recepcije zovu i kažu da moram da napustim hotel. Odmah. Otkazala mi je a hotel je bio unapred plaćen za godinu dana. Januar te 1977. godine bio je najhladniji mesec ikada. Čini mi se od kada se meri temperatura u Ilinoisu. Sreća moja sto joj nisam vratio nov auto, spavao sam u kolima koja su bila sve što sam u tom trenutku imao. Svaku noć sam se molio Bogu da se ujutro probudim živi zdrav, jer je napolju bilo minus 22 steprna. Sačekao sam jedno jutro Savu. Morao sam da ga razbijem i… razbio sam ga.  Celog života je posle bežao od mene. Kasnije je postao poznat u Jugoslaviji. Prvu ploču je snimio parama koje je praktično oteo od mene-kaže naš sagovornik.

Naglašava da je to bilo  izuzetno teško vreme. Nije imao posao, ni novac za život.

-Uspeo sam nekako da se ubacim kod izvesnog Damjana koji je imao veliku radionicu preređivanja metala. Minimalna satnica, radi se po deset sati a mesečno ne može da se zaradi više od 400 dolara. Naši ljudi tamo su često skloni da ucenjuju, po onoj narodnoj o magaretu kad su mu noge zaglavljene u blatu. Radio sam za strugom. To je mašina koju nikada ranije nisam video. Nigde veze  gitara i strug?! Ipak, za par dana savladao sam tu tehniku i malo napredovao sa parama. Doduše, neiskustvo sam se doveo u situaciju da se nešto od te mašine otkači i neverovatnim silom se zarije u zid. Moglo je da mi bukvalno otkine glavu. Taj događaj je samo potvrdio ono što sam odmah znao. Taj posao nije za mene. Posle par nedelja uspeo sam da se vratim muzici. Počeo sam da sviram kod Pere Krkalovića u kafani, 50 milja dalje od

Čikaga. Sirotinjski, Radnički kraj ali uspevao sam da zaradim oko 100 dolara za veče. I pored toga to nije bilo ni blizu onoga kako sam živeo i kako sam želeo da živim. Suštinski, bio sam u lošem stanju, slomljen čovek, nenaviknut na skromne uslove u kojima sam se našao. Jednostavno, osećao sam se loše- kaže Zoran.

Kao posledica svega što mu se izdešavalo dobio je jak srčani udar.

-Krajem februara ili početkom marta odlazim na hitnu i veoma tešku operaciju srca. Šanse su bile 50/50 da preživim. Tas na vagici mogao je da prevali na jednu ili drugu stranu sa jednakom verovatnoćom. Život i smrt bili su bezobrazno blizu, kao dve potpuno opozitne strane na jednoj medalji.  U međuvremenu američki lekari su nekako uspeli da mi povrede ruku prilikom priprema za operaciju-priča Zoran.

A u Njujorku je tih dana sa svojim orkestrom pevao Šaban Šaulić. Saznao je da je Zoran u bolnici i došao u Čikago da ga obiđe.

-Mi smo nebrojano puta svirali zajedno, proputovali celu ondašnju Jugoslaviju i veliki deo Evrope. Zatekao je lošu sliku. Ruka u očajnom stanju, srce radi kapacitetom koji nije dovoljan ni da podrži osnovne životne funkcije. Mislim da sam imao manje od 50 kilograma.  Kada se vratio u Njujork ispričao je ljudima u kafani kod Duje da ja verovatno umirem. Čula je to i prelepa Boba konobarica sa kojom sam se do tada redovno čuo telefonom. Dan pre operacije Boba je uspela da nađe moj telefonski broj od bolnice u kojoj sam bio. Pozvala me je i ja sam odigrao salto mortale. Rekao sam joj da ne žalim što mlad umirem ali da ne mogu da prežalim što nisam bio sa njom. Čudan i važan trenutak. Sa ove distance i meni sve zvuči kao dobro režiran film- iskren je Zoran Pavlović u sećanjima na dramatične trenutke života u Americi krajem sedamdesetih godina prošlog veka. Sa ovog aspekta, priča Zoran, sve deluje kao da se dešavalo nekim ludim snovima.

-Operacija je trajala osam sati, a ja sam se probudio nakon nekoliko sati posle operacije. Prvo što sam ugledao bile su do tada najlepše oči koje sam video – medicinska sestra iz bolnice Kolombos. Shvatio sam ovo zapažanje kao dobar znak. Čovek koji je toliko zaljubljen u život, čovek koji i sa svežom ranom od grla do pupka misli na žene, svakako će preživeti.  Posle par dana intenzivne nege prebacili su me na odeljenje. Odmah sam telefonom pozvao Bobu. Još mnogo dana su me držali u bolnici i

rešio sam da pobegnem. Jednostavno ja nisam neko ko može da leži i čeka. Pokušavao sam da osmislim nekakav plan ali sam brzo shvatio da ne mogu da preduzmem ništa posebno. Ako odnekud čovek želi da pobegne onda jednostavno to treba da uradi. Nema tu mnogo manevarskog prostora. Jednostavno, uzeo sam moju garderobu iz ormara počupao sam silne kablove iz uređaja koji su bili prikačeni na mene i krenuo…

 

---

---

ucentar.rs

 

 

FILMSKA PRIČA: od blata Marinkove bare- do sjaja Los Anđelesa!