Za komentar dešavanja u najvećem fudbalskom klubu u Šumadiji „Radnički 1923“ zamolili smo Neška Milovanovića, čoveka čiji je trag na „Čika Dači“ neizbrisiv.
Internacionalac, harizmatični golgeter i nekada posvećeni šef struke Radničkog, Milovanović kaže da ga „boli duša zbog njegovog Radničkog“.
** Neško, iako nisi u Radničkom, znamo da pratiš dešavanja. Od ulaska u Superligu došlo se do borbe za opstanak. Kao iskusan stručnjak da li si optimista vezano za opstanak u eliti?
-Pratim sve utakmice od prvog kola do jučerašnjeg susreta sa Proleterom. Dosta toga utiče na kvalitet igre pa i smena trenera (Zoran Milinković) praktično par dana pred važnu utakmicu. S druge strane, moj prijatelj Nenad Lalatović, izuzetan stručnjak, nema čarobni štapić i ne može da pripremi ekipu u tako kratkom roku. Videlo se na terenu da postoje problemi i da su oni ozbiljni. Koliko ja znam, igrači Radničkog imaju sve uslove u onom sportskom smislu, Lalatović je iza sebe ostavio neke uspehe zaista vredne pamćenja i sada je sve na njima. Kako se kaže, srce na teren, maksimalno zalaganje i sve drugo osim fudbala staviti van zone interesovanja. Igrače ne treba da zanima politika koja se vodi u klubu i oko kluba. U principu mislim da ima vremena. Do kraja je još osam ili devet kola, sledi baraž. U tom smislu mislim da sve može da se dovede na svoje mesto. Naravno, svi treba da znaju da iza Radničkog stoji i ogroman broj „Crvenih đavola“. Malo ko u Srbiji može da se pohvali takvim navijačima. Dakle uveren sam da ima potencijala da se Radnički izvuče sa ove neugodne pozicije.

**Čini se da je politika sve prisutnija u klubu. Kako to utiče na igrače i ambijent?
–  Za mene često nema mesta u srpskom fudbalu jer ja jednostavno ne umem i ne želim da ćutim. Iskrenost smatram vrlinom, ma koliko me to koštalo. Dakle, sigurno je previše politike ali to nije specijalitet Radničkog. Tako je u svim klubovima. Čitao sam izjavu smenjenog trenera Zorana Milinkovića, takođe odličnog šefa struke, i prijatno me je iznenadilo onim što je rekao. On je narodskim jezikom rekao „kad su mene ovako omlatili, što će da rade drugim trenerima“. To je jasan dokaz da ima politike ali to igrače ne treba da zanima. Igrač je tu da igra fudbal, da radi ono što ume i voli. Igrač je u krajnjoj liniji plaćen da igra i da se bori za svetinju koju ima na grudima, a to je grb kluba čije boje brani. Kad sam ja bio u Radničkom, na Čika Dači smo Crvenoj Zvezdi uzeli bod i pobedili je na Marakani. Uradili smo taj podvig maltene bez dinara. Mesecima nismo primali plate ali se ni tada nismo bavili politikom. Mislim međutim da je sada Radnički možda i jedini klub u državi koji platu prima u dan. I to je politika. Možda je politike previše ali, ponavljam, ona ne sme da bitno utiče na igrače. Radnički nije klub gde se dođe na neko vreme, uzmu se pare, odradi se lična promocija i beži dalje. To je jedan od velikih problema ovog kluba.

** Gde je uopšte srpski klupski fudbal?
–  Crvena Zvezda i Partizan već par godina igraju u Evropi. Oba kluba sačekaće proleće u eliti. Evidentno je da se u njih najviše ulaže. Problem je što se fudbal ne igra samo u Beogradu. Ne bi trebalo da se ponovi situacija kada su skoro svi superligaši bili iz prestonice. U tom smislu svi moraju da znaju da je Radnički nešto posebno. Dok sam igrao u Kragujevcu, bilo na gostovanjima ili kao domaćini imali smo po 15, 20 i više hiljada gledalaca. „Crveni đavoli“ su ogroman potencijal i velika snaga ne samo Radničkog. Taj broj navijača potreban je na srpskim stadionima i o tome bi neko mora da povede računa.
** Kada bi pred narednu utakmicu mogao da uđeš u svlačionicu, šta bi rekao fudbalerima?
–  To je teško pitanje. Lalatović je izuzetan motivator. Mislim da bih ja poveo pesmu. „Pazi mali da li znaš, čijim ideš stopama“. U tim stihovima, u toj pesmi je odgovor na vaše pitanje. To je ono što današnji igrači moraju da znaju i razumeju. Kad čuju te reči, kad se one artikulišu iz huka tribine, kad zagrme „Đavoli“ neće im trebati dodatni motiv.