Mina Pošarac (23), devojka prelepog osmeha za čije ozdravljenje se borila Srbija, preminula je jutros. Tuga se uvukla u srca njenih bližnjih, ali i mnogih koji je nisu poznavali, ali su se nadali da će ozdraviti i podržavali je na putu ka tome. Njene reči danas dodatno bole.
Bila je hrabra i puna želje za oporavkom. Nije se predavala i borila se lavovski. Nadu nije gubila, ali je podmukla bolest bila brža.
Za Minu, sve se promenilo preko noći. Kako je svojevremeno objasnila za Telegraf.rs jedno jutro se probudila i shvatila da ne oseća noge.
– Sećam se tog jednog dana u navedenom periodu kada sam pevala kroz kuću i tako pevajući pomislila: „Bože kako je moj život lep, vi ne znate koliko ja samo uživam.“Samo par dana nakon toga vratila sam se sa treninga i počela je da me boli leva strana leđa, otišla sam kod lekara ali oni su smatrali da je to samo prehlada, da nije nista ozbiljno. U subotu, 26. februara 2022. godine probudila sam se, dan je bio lep i sunčan, sela sam u svoj auto, vozala se po celom gradu, išla na piće sa drugarima i uzivala. Vratila sam se kuci, istuširača i legla u krevet. Kod nas u kući svake nedelje pravi se porodični ručak, na kom se svi rado sastajemo i pored svih obaveza barem taj jedan dan provodimo zajedno. Nedelja, 27. februar 2022, budim se umorna iako sam spavala celu noć, moj stomak iz meni nepoznatog razloga trne, sedam na krevet i pokušavam da ustanem, tada ustajem i padam – opisala je početak svoje borbe za Telegraf.rs
PREPORUČUJEMO
Probudila sam se i nisam osećala noge: Mina se bori sa najagresivnijim tumorom, njena priča je mantra za sve
Probudila sam se i nisam osećala noge: Mina se bori sa najagresivnijim tumorom, njena priča je mantra za sve
Preminula Mina Pošarac, devojka za koju se borila Srbija
Preminula Mina Pošarac, devojka za koju se borila Srbija
Uprkos svemu, hrabro se suočila sa teškom dijagnozom i totalnom paralizom od vrata na dole.
– U tom momentu, moj život se menja iz korena. Pozivam svoju stariju sestru koja me brzo odvodi u hitnu, gde me dalje šalju u Sremsku Mitrovicu jer u mom gradu ne postoji bolnica. Odlazimo u Mitrovicu i shvatamo da ja ne mogu ni da mokrim, da postajem retentna, da se moja mokraća zadržava, tada vrše prvu pomoć i šalju me za Beograd. Tamo provodim prva 3 dana na intenzivnoj nezi jer je u cvatu još bio virus korone i tako je prosto moralo. Dalje odlazim na neurologiju na dijagnostikovanje moje bolesti, u rekordnom roku otkrivaju da imam tumor na kičmenoj moždini, tada su svi moji organi od mesta na kom se nalazio tumor pa sve do stopala bili oduzeti, kao i noge – objasnila nam je.
Međutim, nakon toga usledila je još teža dijagnoza – najagresivniji tumor 4 gradusa, koji je karakterističan za mozak, ali se kod nje nalazio na kičmi.
Usledila je teška borba iz koje je Mina izvojevala i veliku pobedu. Ipak, bolest se vratila.
Mina nije gubila nadu, a koliki je borac bila umnogome govore i njene reči kojima je za Telegraf.rs opisala svoje detinjstvo i pogled na život.
– Svoje obrazovanje počela sam u Osnovnoj školi „Dusan Jerkovc“ u Rumi. Tu sam počela i da se pronalazim u sportu, druženju sa vršnjacima, takmičenjima, odličnom uspehu i muzičkom obrazovanju. Dosta stvari me je interesovalo jer sam uvek želela da saznam nešto novo. Bila sam istinski srećno dete, bez i jedne neispunjene želje ali nikada sebična, već požrtvovana i samostalna, spremna da pomognem i da se zauzmem za prave stvari. Nakon osnovne škole upisujem gimnaziju u svom gradu i polako se opredeljujem za interesovanja koja su me najviše privlačila. Ona polako počinju da obeležavaju moj život. On se bazirao na sportu, treninzima, humanitarnom radu u vidu sakupljanja pomoći raznim ljudima kojima je pomoć bila neophodna, ne sluteći da cu ikada ja doći u takvu poziciju – pričala je Mina.
Kako je kazala, stvarala je uspomene sa ljudima koje je volela, stalno se smejala i nije pravila mesta za negativna osećanja.
– U srednjoj školi napokon odlučujem koje zanimanje me najviše privlači, upisujem defektologiju. Zašto baš defektologija? Kao što sam to vec navela, moja vrsta hobija bila je pomoć ljudima kojima je to zaista potrebno, mene je ispunjavalo da usrećujem ljude, da gledam njihove iskre u očima dok dobijaju pažnju i neophodnu pomoć. Volim rad sa decom, koja kao takva pružaju neverovatnu količinu ljubavi, te moj izbor profesije smatram najispravnijim za osobu mojih sklonosti-Krećem sa studijama, ostvarujem dobre rezultate, selim se u Beograd, izlazim, upoznajem različite ljude, kolege… Upoznajem prijatelje za ceo život – govorila je hrabra Mina.
Iza nje je gomila akademskog uspeha, ali i onog većeg – ličnog. Danas Srbija tuguje jer ju je napustila neverovatna devojka koja je pokazala kako istinska hrabrost izgleda.
