Za stanovnike severne Zemljine polulopte zima je počela danas u 10 časova i 20 minuta, dok je za one na južnoj polulopti u isto vreme stiglo leto. Današnji dan donosi najkraću obdanicu i najdužu noć u godini.

Sunce je jutros izašlo u 7 časova i 8 minuta, a zaći će u 16 časova i 1 minut. Obdanica će trajati samo 8 časova i 53 minuta, dok će noć biti najduža ove godine, u trajanju od 15 časova i 7 minuta.

Dok tmurna svakodnevica često preplavljuje naslovne strane, postoje priče koje zaslužuju da se ispričaju – priče o ljubavi, posvećenosti i kreativnosti. Jedna od takvih dolazi iz Specijalne osnovne i srednje škole „Vukašin Marković“ u Kragujevcu, gde su uprava i zaposleni na nesvakidašnji način obogatili prostor škole, unoseći toplinu i radost kako u unutrašnje učionice, tako i u spoljašnji ambijent.

Ova obrazovna ustanova, poznata po brizi za decu sa posebnim potrebama, postala je prava oaza veselja zahvaljujući neumornom radu i kreativnosti zaposlenih. Dekoracije koje krase školske hodnike, dvorište i učionice nisu samo vizuelno privlačne – one odražavaju brigu i ljubav sa kojom se ovi predani ljudi svakodnevno posvećuju svojoj deci.

„Mi, roditelji, iz prve ruke možemo da posvedočimo koliko truda ulažu u to da našoj deci pruže sigurno, podsticajno i radosno okruženje,“ kaže jedna od majki čije dete pohađa razvojnu grupu ove škole. „Njihova pažnja i požrtvovanost su zaista za svaku pohvalu, a ovakav način uređenja prostora samo je dodatni pokazatelj koliko im je stalo.“

Uprkos izazovima s kojima se svakodnevno suočavaju, zaposleni u SOSO „Vukašin Marković“ ne prestaju da nadahnjuju primerom. Roditelji su posebno istakli da je ova škola, upravo zahvaljujući svom timu, postala najlepše ukrašena obrazovna ustanova u gradu, donoseći tračak radosti u ovim izazovnim vremenima.

U vremenu kada se često ističu negativne strane društva, ovakve priče podsećaju na vrednosti koje nas povezuju i motivišu. SOSO „Vukašin Marković“ nije samo obrazovna ustanova – to je primer kako ljubav i posvećenost mogu učiniti svet boljim mestom.

Pred svaku slavu i sveti praznik, Dragan Jovanović iz Zagorice kod Topole, sa svojim komšijama, po običaju se priseti starih običaja…

– Meni je draže kako je to nekad bilo i odnosi su bili prisniji. Sada je sve savremenije, ali mi ipak znamo kako smo odrasli i čuvamo od zaborava ta neka lepa i bezbrižna vremena – kaže Jovanović.

Tako se setio, dok je skidao sveže sušene pečenice iz sušnice, da u ovom delu Šumadije jedan komad, najkvalitetnijeg mesa i dalje zovu – Popovo meso!

U Šumadiji, a sigurno ovde, u svim selima oko Topole i Aranđelovca, kad dođe pop da sveti vodicu nisu se pominjale pare kao sad. Za popa se pripremala hrana i to najbolja iz kuće – priča nam Dragan.

Znalo se unapred, pa su se male pršute čuvale za popa i po nekoliko meseci dok ne dođe da sveti vodicu.

– Kada se sekao kolač u crkvi najčešće se plaćalo simbolično „koliko daš“ ili proizvodima koje su ljudi imali, poput sira, kajmaka, jaja, brašna… E sada je to drugačije tarifirano – dodaje sa setom ovaj domaćin.