Kumanovska bitka, 23. i 24. oktobra 1912. godine, bila je prva velika vojnička pobeda srpske vojske u završnom činu oslobođenja Stare Srbije, Makedonije i celoga Balkana od viševekovne osmanske vlasti. Ova bitka predstavljala je krunu višedecenijskog rada na formiranju srpske vojske, a to formiranje započeo je još vožd Karađorđe.

Načelnik štaba Vrhovne komande general Radomir Putnik i njegov pomoćnik pukovnik Živojin Mišić (nakon ove bitke unapređen u generala), shvatajući važnost Ovčeg polja, visoravni istočno od Skoplja, bili su ubeđeni da će se tu odigrati odsudna bitka. Zato je Putnik tamo poslao Prvu armiju pod komandom generala Petra Bojovića koja je potom severno od Kumanova čekala Treću koja je nadirala sa Kosova.

U isto vreme, turska Vardarska armija išla je ka Kumanovu u nameri da Srbe zadrži što duže ispred Ovčeg polja jer su i oni smatrali da će se presudna bitku tu voditi.

Zbog nedostatka bilo kakvog izviđanja usled guste magle i uverenja da su glavne turske snage na Ovčem polju, Prva armija je potpuno neočekivano prihvatali bitku sa Turcima do koje je došlo zbog zaključka Zeki-paše da je naše levo krilo slabo. U stvarnosti, Turci nisu bili svesni da sa svojih 65.000 vojnika udaraju zapravo na 132.000 ljutih Srba, mada smo u pogledu artiljerije i broja mitraljeza bili izjednačeni.

Boj je počeo dobro po Turke, naš 18. puk Dunavske divizije I poziva je krenuo u haotično povlačenje, ali Zeki-paša nije nastavio sa napadom što je našima dalo vremena da konsoliduju odbranu. Tada počinju da stižu i pojačanja. Osmanlije su oko podneva počele novi napad, ali je on odbijen i neprijatelj je vraćen na početne položaje.

Sve to uprkos ozbiljnom nedostatku koordinacije tog prvog dana bitke i nepostojanju veze između komande Prve armije na čelu sa generalom Bojovićem, sa svojim divizijama od kojih mnoge nisu ni znale da se bitka vodi.

Šta više, komanda je i dalje bila uverena da je glavnina turskih snaga na Ovčem polju (što nije bio slučaj), pa je, ubeđena da je severno od Kumanova samo neprijateljska prethodnica, zapoveđeno napredovanje ka jugu. Dunavska divizija I poziva pretrpela je velike gubitke od jakih snaga, ali je bilo kasno da se naređenje promeni.

Zeki-paša, sa druge strane, počinje napad na srpske položaje sa svog desnog krila sutradan u 5:30 časova. Do podneva je jasno da su Turci na tom delu bojišta zaustavljeni.

Njihovo levo krilo (na kojem su većinom rezervisti sa Kosova) počinje da se raspada nakon glasine da srpska Treća armija ovladala Prištinom i da maršira ka Skoplju; broj dezertera je ogroman. Srbi zato sa dolaskom Timočke divizije II poziva teraju neprijateljske jedinice na toj strani na povlačenje.

U 9:30 časova Drinska divizija I poziva udara na turski centar, Turci se povlače, ali se zatim vraćaju na prvobitne položaje. Međutim, u kontranapadu 6. pešadijski puk Drinske divizije I poziva zauzima Zebrnjak koji je ključ osmanlijskih položaja.

U 15 časova Moravska divizija ulazi u Kumanovo, otomanska vojska je u rasulu, ali Srbi opet ne gone dušmane jer i dalje misle da im je gl

Orden nikada nije skidao: Ahmed Ademović

avnina na Ovčem polju. Uprkos tome, Kumanovska bitka odlučuje ishod rata u Makedoniji i cementira našu vlast na Kosovu i Metohiji; turska Vardarska armija se povlači ka Prilepu, a srpska Prva armija ulazi u Skoplje 26. oktobra i počinje sa pripremama za ofanzivu ka Prilepu i Bitolju.

Dva dana kasnije u Skoplje stiže Moravska divizija II poziva, Druga armija kreće da pomogne Bugarima u opsadi Jedrena, a delovi Treće armije preko Metohije i severne Albanije kreću ka Jadranskom moru.

Može se reći da je srpska vojska potukla Turke na Kumanovu jednom rukom i zatvorenih očiju.

Inače, tokom drugog dana bitke, srpski trubač romske nacionalnosti, Ahmed Ademović, izveo je podvig za koji je dobio orden Karađorđeve zvezde sa mačevima. On se ušunjao u tursku pozadinu u jeku bitke i po sluhu odsvirao njihov znak za povlačenje; Turci, u naletu, krenuli su da se povlače. Zatim se vratio nazad i našima odsvirao znak za juriš. Ahmed nikada više u životu nije skinuo svoj orden.

ucentar.rs (O. Š.) telegraf.rs