Connect with us
admiralskeigre

Reportaža

Bard srpskog glumišta 2017 oprostio se od glume u svom Kragujevcu!

Published

on

Kraj svoje glumačke karijere, duge 45 godina, sa svojim kolegama iz teatra i prijateljima obeležio je glumac Mirko Babić 2017.godine, o čemu je pisao dnevni list „Blic“ u sjajnoj reportaži.

Radoš Bajić je poručio svom dugogodišnjem kolegi Mirku Babiću, i svom Dragojlu, iz najgledanije srpske serije ikada, „Selo gori a baba se češlja“ da o tome „koliko je zadužio srpsku kulturu, Srbiju, Šumadiju, svoj Kragujevac i teatarsku umetnost, govorili su i neka govore drugi“.

– Meni je bila čast da ti ceo vek koji je iza nas budem prijatelj i drug i da sa tobom radim. Radujem se i Boga molim da našu priču i nastavimo. Posebno sam srećan što sam bio večeras u prilici da ti sve kažem u brk, u lice, da ti kažem dragi moj koliko si dobar čovek, veliki, neponovljiv i koliko te bre volimo – rekao je Radoš Bajić.

Glumac Feđa Stojanović je rekao da možda izgleda čudno što „Mirko Babić odlazi u penziju“, ali i da su svi glumci sa te klase „već penzioneri“.

 

Mirko Babić je najznačajniji kragujevački umetnik druge polovine dvadesetog i početka dvadesetprvog veka. Glumačko tragalaštvo i vitalnost izraza Mirka Babića, te spremnost da i dalje unapređuje i istražuje sopstvene histrionske mogućnosti i nove tehnike, uticale su na mnoge dramske umetnike širom Srbije, pomogle kvalitetnijem razvoju pozorišta u Kragujevcu.

– Mirko je oduvek voleo Kragujevac. Bili smo u odličnoj klasi, i svi smo dobili pozive da radimo za velika pozorišta. A on je govorio, kada je pošao da se vrati u Kragujevac sledeće „kada ja budem igrao Kralja Lira, vi ćete još uvek da nosite tacne!“. I nosili smo jedno vreme tacne, ali niko osim Mirka sa naše klase nikada nije odigrao Kralja Lira. Osim toga, on, Aca Berček i AljošaVučković su me naučili da pijem, pa ga i po tome pamtim – rekao je Feđa Stojanović.

Na kraju svečanosti „Mirko Babić – to sam ja“, na vratima se pojavio Aljoša Vučković, sa harmonikašem, i zajedno sa celom salom teatra otpevao pesmu „Čini mi se dušo moja da je Srbija“, koju je napisao Đura Jakšić…

Poslovodstvo kragujevačkog teatra se posebno zahvalilo glumcu Mirku Babiću zbog strpljenja i načina na koji je u njemu radio i proveo gotovo pola veka, uz poruku da je „bila čast raditi i privilegija biti na sceni sa njim“.

Preko četrdeset godina, Babić je bio član ansambla Knjaževsko-srpskog Teatra, u dva navrata bio je i upravnik ove ustanove, gostovao je u mnogim pozorištima širom Srbije, dobitnik je dvadesetak republičkih i međunarodnih glumačkih priznanja, ostvario je preko sto uloga u teatru, na filmu i televiziji.

izvor: blic.rs 

foto: blic- n.raus


IZVEŠTAJ RTS- Mirko Babić- 45 godina umetniškog rada


Continue Reading
1 Comment

1 Comment

  1. Z. Vasic

    12/11/2020 at 11:20 pm

    Lep je osecaj kad kazes – Mirko Babic je nas. Nas dobar glumac dobar i dobar covek.
    Hvala ti za sve sto si ucinio.
    Voli te tvoj Kragujevac kao sto i ti volis njega.
    Uzivaj i raduj se.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

aktuelno

Od Svetog Ilije sunce sve milije- danas deci mažite obraze medom!

Published

on

Danas, 2.avgusta Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici slave Ilindan, dan posvećen Svetom Iliji, čuvaru od oluja, gromova i vatre.
Kad na Svetog Iliju grmi i udaraju gromovi, veruje se da svetac gađa đavole pa se ne valja krstiti. Veruje se i da valja prepoznati mesto gde je udario grom jer se tu krije nečastivi. 
Po predanju, na Svetog Iliju prepodne je leto, popodne jesen. Nakon ovog dana više se ne kupa u rekama.
Sveti Ilija Gromovnik, kako ga još zovu u narodu, pada u najsitnije i najtoplije dane u godini, a običaj je da se na njegov praznik me radi u polju kako se ne bi navukao gnev svetitelja. Po jednom od narodnih običaja tri dana pre i tri dana posle Ilindan ne peru se rublje. 
Narodna izreka kaže „od Svetog Ilije sunce sve milije“. 
Na ovaj dan, veruje se, valja jesti med da bi se sačuvalo zdravlje, a majke deci medom mažu obraze kako bi tokom godine bila vesela. 
Narod se Svetom Iliji moli da „otkloni pravedno gnev Božji i izbavi sve gradove i sela naša od suše i gladi, od strašnih bura, od napada neprijatelja i međusobne borbe“.


ucentar.rs

Continue Reading

fokus

Braćo Srbi srećan Vam VIDOVDAN!

Published

on

„Ja ne odlučujem prema tome kolika sila mi preti već po tome koliku svetinju branim“- reči su Kneza Lazara koje je izgovorio pred Kosovski boj na današnji dan 1389.godine. Mnogi Srbi su to, izgleda zaboravili.

I da pomenemo i čuvenu i najstariju srpsku kletvu u vremenu kada se opet odlučuje o sudbini Kosova i Metohije…

“Ko je Srbin i srpskoga roda,
I od srpske krvi i kolena,
A ne doš’o na boj na Kosovo:
Ne imao od srca poroda,
Ni muškoga, ni devojačkoga!
Od ruke mu ništa ne rodilo,
Rujno vino, ni šenica bela!
Rđom kap’o, dok mu je kolena!”

Inače, Vidovdan je nepokretni verski praznik koga praznuju Srpska pravoslavna crkva (15. juna po julijanskom kalendaru, 28. jun po gregorijanskom) i Bugarska pravoslavna crkva i jedan je od najvećih srpskih praznika. Kod Srba je poznat pod nazivom Vidovdan, a kod Bugara Vidovden ili Vidov den.

Značaj Vidovdana za srpski narod proističe iz istorijskih događaja koji su vezani za taj datum. Od svih je najznačajniji Kosovski boj, pogibija kneza Lazara (1371—1389) i tzv. propast Srpskog carstva, pa se tog dana, pored svetog Amosa, od početka 20. veka slavi i crkveni praznik Svetog velikomučenika kneza Lazara i svetih srpskih mučenika.
Praznik je posvećen Caru Lazaru, jednom od srpskih velikana koji su vladali srpskim carstvom nakon smrti Dušana Silnog.

Nakon smrti cara Uroša, patrijarh Jefrem je tadašnjeg kneza Lazara, krunisao za srpskog cara. Lazar je slao izaslanstvo u Carigrad sa monahom Isaijom i molio se da se skine anatema sa srpskog naroda. 28. juna 1389. godine posle bitke na Kosovu, pobede srpske vojske i smrti sultana Murata, veliki deo turske vojske je krenuo u povlačenje, ali nekolicina se nije potpuno povukla i oni su kasnije u toku dana izvršili zasedu na cara Lazara i njegovo obezbeđenje i uspeli su da ga ubiju. Njegovo telo preneto je i sahranjeno u manastiru Ravanica kod Ćuprije.

Kada je počela seoba Srba, narod je njegove svete mošti sklonio i preselio u manastir Ravanicu na Fruškoj gori. Za vreme Drugog svetskog rata, 1942. godine, njegovo telo preneto je u Beograd, gde je počivao sve do 1988. godine kada je prenet u manastir Gračanicu na Kosovu. Odatle je 1989. godine, preneto u Lazarevu zadužbinu manastira Ravanicu, nadomak Ćuprije, gde i danas počiva.

Sagradio je mnoge crkve i manastire. Najpoznatiji su Ravanica i Lazarica. Takođe, obnovio je i manastire Hilandar i Gornjak, a bio je i ktitor ruskog manastira Pantelejmona.

Vidovdan je nepokretni verski praznik koga praznuju Srpska pravoslavna crkva (15. juna po julijanskom kalendaru, 28. jun po gregorijanskom) i Bugarska pravoslavna crkva i jedan je od najvećih srpskih praznika. Kod Srba je poznat pod nazivom Vidovdan, a kod Bugara Vidovden ili Vidov den.

Značaj Vidovdana za srpski narod proističe iz istorijskih događaja koji su vezani za taj datum. Od svih je najznačajniji Kosovski boj, pogibija kneza Lazara (1371—1389) i tzv. propast Srpskog carstva, pa se tog dana, pored svetog Amosa, od početka 20. veka slavi i crkveni praznik Svetog velikomučenika kneza Lazara i svetih srpskih mučenika.
Praznik je posvećen Caru Lazaru, jednom od srpskih velikana koji su vladali srpskim carstvom nakon smrti Dušana Silnog.

Nakon smrti cara Uroša, patrijarh Jefrem je tadašnjeg kneza Lazara, krunisao za srpskog cara. Lazar je slao izaslanstvo u Carigrad sa monahom Isaijom i molio se da se skine anatema sa srpskog naroda. 28. juna 1389. godine posle bitke na Kosovu, pobede srpske vojske i smrti sultana Murata, veliki deo turske vojske je krenuo u povlačenje, ali nekolicina se nije potpuno povukla i oni su kasnije u toku dana izvršili zasedu na cara Lazara i njegovo obezbeđenje i uspeli su da ga ubiju. Njegovo telo preneto je i sahranjeno u manastiru Ravanica kod Ćuprije. https://www.crkvenikalendar.com/datum-2018-6-28

Kada je počela seoba Srba, narod je njegove svete mošti sklonio i preselio u manastir Ravanicu na Fruškoj gori. Za vreme Drugog svetskog rata, 1942. godine, njegovo telo preneto je u Beograd, gde je počivao sve do 1988. godine kada je prenet u manastir Gračanicu na Kosovu. Odatle je 1989. godine, preneto u Lazarevu zadužbinu manastira Ravanicu, nadomak Ćuprije, gde i danas počiva.

Sagradio je mnoge crkve i manastire. Najpoznatiji su Ravanica i Lazarica. Takođe, obnovio je i manastire Hilandar i Gornjak, a bio je i ktitor ruskog manastira Pantelejmona.

 

 

Continue Reading

fokus

Dragan Jovović uspešno osvojio Kala Patar i Everest Base Camp:Zavijorila se zastava restorana „Biblioteka kod Milutina“

Published

on

By

Naš sugrađanin Dragan Jovović uspešno je završio izazovnu ekspediciju i stigao do dva važna planinska cilja – Kala Patar i Everest Base Camp.

Kao deo svoje ekspedicije, Jovović je prvo osvojio vrh Kala Patar, poznat po spektakularnom pogledu na Everest i okolne himalajske vrhove. Kala Patar, sa visinom od 5.545 metara, predstavlja jednu od najpopularnijih tačaka za planinare koji žele da vide Everest izbliza.

Nakon uspešnog uspona na Kala Patar, Jovović je nastavio svoj put ka Everest Base Campu, koji se nalazi na visini od 5.364 metra. Everest Base Camp je polazna tačka za mnoge planinare koji se spremaju za osvajanje najvišeg vrha na svetu, Mount Everesta. Uspeh u dolasku do ovog kampa je veliki podvig za svakog planinara zbog izazovnih uslova i velike nadmorske visine.

Jovović nije bio sam u ovoj ekspediciji. Sa njim su bili i dr Milan Colic estetski hirurg, Aleksandar Rodić iz Beograda, Ivana Bilan iz Zagreba i lokalni vodič Plumba Serpas iz Nepala.

Jovovićeva ekspedicija je nosila sa sobom simbol domaće kulinarske tradicije – zastavu legendarnog restorana „Biblioteka kod Milutina„. Ideja da se zastava restorana postavi na ovim visinama ,  je imala dublje značenje.

 Namera je  bila, da se  pokaže  ponos i ljubav prema našoj kulturi i tradiciji čak i na najudaljenijim mestima na planeti.

Ovaj poduhvat ne samo da je privukao pažnju medija, već je postao inspiracija mnogima da razmišljaju o kulturnom nasleđu na globalnom nivou. Ovaj gest takođe simbolizuje hrabrost i odlučnost da se tradicija i identitet ne zaborave, čak ni na najnepristupačnijim mestima na Zemlji.

Jovovićeva ekspedicija osvojila je vrhove, ali je takođe otvorila nova poglavlja u svetu avanture i kulture, dok je restoran „Biblioteka kod Milutina“ sada deo priče koja se pamti na najvišim vrhovima sveta.

Continue Reading

Najpopularnije