ŠOKANTNA ispovest Rade Trajković o 17. martu- ekskluzivno za UCENTAR!

Čaglavicu su spasili norveški i švedski kontigent KFOR-a, Amerikanci i Englezi Gračanicu. Nemci su Albancima u Prizrenu dali materijal i gorivo da spale Bogorodicu Ljevišku. Za napad se znalo u Beogradu. Vladika Teodosije odbio da se evakuiše sa monaštvom, dva dana proveli u molitvi. 

Ovo su detalji šokantnog svedočenja za UCENTAR o događajima 17, marta 2004.godine

„Mene za 17. mart vezuju stravična sećanja. Što se samog pogroma tiče to je bio odlično organizovan napad pre svega na naše enklave i multietničke džepove. Ja sam ubeđena da se za pripremu tog napada znalo i u Beogradu. Simptomatično je da smo od svih, tada prepoznatljivih srpskih lidera, na prostoru Kosmeta tada bili samo Moma Trajković, Marko Jakšić i ja. Nesrećni Oliver (Ivanović) bio je pozvan na neki sastanak u Beogradu sa još nekim važnim ljudima iz pokrajine. Čak je i vladika Artemije bio na putu. Ramuš Haradinaj je mirno komandovao iz svog centra u blizini Orahovca“- priseća se za UCENTAR Rada Trajković, jednog od najcrnjih datuma u novijoj srpskoj istoriji. Kaže „da su redom su padale enklave, gorela sela, rušene crkve i groblja“.

-Paralelno sa tim formirane su izbegličke kolone koje su hrlile ka Gračanici za koju je važilo mišljenje da neće lako pasti- priča u svom potresnom sećanju dr Rada Trajković.

Ona tvrdi da je percepcija tog događaja kod ljudi iz centralne Srbije značajno iskrivljena i da je to posledica nedovoljno informacija sa terena.

„Ne mogu, a da se ne setim nečega o čemu niko ne govori. Niko ne zna da su se u trenutku najžešćeg napada najbolje poneli vojnici KFOR-a iz sastava švedskog i norveškog kontingenta. Narod Čaglavice je preživeo samo zahvaljujući njima. Za mnoge će to biti nova i neočekivana informacija. U samoj Gračanici uspeli smo da se spasemo odlučnom akcijom Amerikanaca i Britanaca. I o tome se gotovo ništa ne zna. Jedna Amerikanka je pucala i ubila nekoliko napadača. Cevi tenkova su uperili ka Prištini i to je bio znak da Albanci moraju da stanu. Da nije bilo tako ne bi više bilo Gračanice. Tu nema nikakve dileme. S druge strane sramno je učešće nemačkog KFOR-a. Oni su bukvalno dali potreban materijal i gorivo Albancima u Prizrenu da spale Bogorodicu Ljevišku“, nastavljala svoju šokantnu priču dr Trajković.

Deo njene priče o pogromu koji se tiče Visokih Dečana ima epski karakter.

„Italijani su pokušali da evakuišu monaštvo iz manastira. Vladika Teodosije koji je tada bio u Dečanima, dogovorio se sa braćom i odbili su ponudu. Ušli su u crkvu i u takvom okruženju bogoslužili dva dana. Sam Bog ih je održao. Da su snage KFOR-a i UNMIK-a mogle više- jesu. Zašto nisu o tome može dosta da se polemiše“, kaže naša sagovornica i dodaje da je tih dana Sergej Šojgu hteo da vidi centralne delove KiM. Tvrdi da je obišao hirušku bolnicu koju su postavili vojnici iz ruskog kontingenta međunarodnih snaga, ali da nije posvetio gotovo nikakvu pažnju suštinskom problemu- a to je bilo očuvanje enklava.

-Uradio je po meni neočekivanu i lošu stvar. Obezbedio je da se raseljeni Srbi prebace do Zvečana jer je tamo bezbednije. Time su oni praktično zauvek udaljeni od svojih kuća. Epilog je to da je u Čaglavici, na srpskim temeljima, vilu podigao Hašim Tači. Njegova porodica je sada uglavnom tamo. Beogradski mediji su tada javljali da na Merdaru čekaju spremne ekipe za prihvat prognanih Srba koji ne žele da se vrate. Uopšte uzev, kreiran je takav ambijent da je povratak besmislen i neodrživ. Zato sam uverena da je organizacija pogroma bila mnogo ozbiljnija nego što se to mnogima čini. Ipak, nešto nas je nekako opstalo južno od Ibra. Mi odavde ne idemo nikud, po bilo koju cenu“, zaključuje u potresnom sećanju na martovski pogrom 2004. godine dr Rada Trajković, jedna od najistaknutijih figura srpskog nacionalnog korpusa na Kosovu i Metohiji.

Zločin sa potpisom UN

Na današnji dan, 17. marta 2004. godine na čitavoj teritoriji Kosova i Metohije počeo je događaj u organizaciji terorističke OVK i albanskih ekstremista, poznat kao Martovski pogrom. Tada je, uz potpuno ignorisanje od strane KFOR-a  i administracije UN iz južne srpske pokrajine proterano više od 4000 kosmetskih Srba, spaljeno je gotovo 1000 kuća i uništeno 35 srpskih pravoslavnih crkava i grobalja.

Albanskom krvavom piru prethodila je nesreća u selu Čabra u opštini Zubin Potok kada se u Ibru utopilo troje dece za čiju smrt su okrivljeni Srbi iz susednog sela Zupče. U divljanju kosmetskih Albanaca, pored proterivanja Srba, 28 ubijenih na obe strane i više od 900 teže i lakše povređenih uništeno je i 19 spomenika kulture prve kategorije kao i oko 10.000 freski i ikona od neprocenjive vrednosti. Martovski pogrom bio je neposredan dokaz da više od 20.000 pripadnika KFOR-a, UNMIK-a i 6000 aktivnih lica u uniformi Kosovske policije nisu bili u stanju da zaštite Srbe što im je inače bila obaveza sa pečatom Ujedinjenih nacija