Još je Aristotel u Nikomahovoj etici kazao da „ići sudiji znači ići pravdi, jer sudija želi da bude oličenje pravednosti.“ Ova idealistička sentenca velikog antičkog filosofa sažeta je u srpskoj izreci „Idem sudu, idem pravdi“. Da sud može služiti pravdi samo ako su sudije slobodne proklamovano je još u 14. veku, u Zakoniku Cara Dušana, gde se kaže da „sudije ne sude u strahu Carstva Mi“.
Današnji zakoni ne propisuju da sudije treba da strahuju od izvršne vlasti. Ne samo kandidati na polaganju pravosudnog ispita, već i svaka politička šuša koju je izbacila petooktobarska poplava, deklamuju da se u Srbiji vlast deli na zakonodavnu, sudsku i izvršnu. Doduše, još su živi profesori koji su do početka devedesetih studente učili da kod nas ne postoji podela već – jedinstvo vlasti. Naravno, sa „voljenim vođom“ na čelu, koji će vladati i posle smrti.
Da i zakoni doneti u višestranačju idu drumom, a život šumom, svedoče i žalosni primeri uticaja na pravosuđe. Koji je narod, ozlojeđen količinom nepravde, nazvao krivosuđe. Beogradsko sedište većine sudova, odavno je preimenovano u Palatu nepravde. U Kragujevcu, iako još svečano nije presečena vrpca nove zgrade kod Pravnog i Ekonomskog fakulteta, a u koju će biti smešteni svi sudova i tužilaštva, narod je već krstio novo zdanje kao Palatu nepravde. Pojam pravde nije samo okosnica filosofije Ronalda Dvorkina, najvećeg pravnog mislioca kraja 20. i početka 21. veka, već je duboko usađen u kulturni kod srpskog čoveka. Bilo da je nepismeni seljak, ili školovani seljački sin koji se „proevropio.“ Kod prvog posebno. Otuda i narodna izreka „Pravda drži zemlju i gradove“. Na nepravdi nije opstao ni Treći Rajh, pa neće ni ovaj ostatak od Srbijice. Najnoviji slučaj sa odlukom Vrhovnog kasacionog suda, koji je pod uticajem Međunarodnog monetarnog fonda, banaka i izvršne vlasti, suspendovao pravni sistem, zauzimanjem stava koji će obavezivati sudije u Srbiji da sude u korist banaka, potvrđuje da se Srbija nije odmaklla od vremena „najvećeg sina naroda i narodnosti J. B. Tita“, centralnih komiteta i politbiroa. Što davno reče Miroslav Krleža, nije bitno ko te ubija, da li Đido ili Dido, tek mrtav si načisto.
Pre više od desetak godina ondašnja ministarska pravde Snežana Malović, kao glasnogovornik Borisa Tadića, koji je tada vodio Srbiju u „Evropu koja nema alternative“, promovisala je reformu pravosuđa. Obećavali su toliko, da im ni rođena deca ne bi poverovala. Još u prvoj godini reforma je doživela krah. Nepotizam, partijašenje, interesne grupe, ta stara boljka srpskog društva nesposobnog da se suoči sa svojim dometima, ali i slabostima, pretvorila je reformu u karikaturu. Stampedo kandidata da se dodvore, ako ne vrhu partije, ono barem lokalnom čelniku njene ekspoziture. Rođačke veze. Vraćanje starih dugova. Namirivanje „zasluga“. Zbrinjavanje ljubavnica. Uhljebljenje partijskih trutova. Doduše, još dok je SPS bio na vlasti, govorio je pokojni Vladimir Ilić Šere, kada je lokalni partijski čelnik gurao svoju ljubavnicu za predsednicu suda: „Bivalo je da se ljubavnici kupi nakit i aljina, ali ne i da joj se daruje mesto predsednika suda. Braćo socijalisti, načisto smo propali, kada bi ustali naši preci radikali, pobili bi nas krstačama“. Još je u sećanju kako je legendarni predsednik suda, poznatiji kao „Toma Puf“, krajem devedesetih ugušio štrajk sudija: „O čemu vi da pričate, tebe sam, zaposlio zato što me je molio tvoj nosati ljubavnik, tebe što si švalerka onoga konjastog, tebe jer su me pritisli iz partije, tebe jer me je zamolio narodni poslanik, a tebe jer me je zvao ministar. Zato, marš na posao, da ja ne otvorim usta i kažem kako je, zaista, pravo stanje u pravosuđu, sa sve vama!“
Gromoglasno najavljivana reforma, rasturila je i poslednje ostatke građevine zvane pravosuđe. Napreduju sudije poznate po tome što su „unovčavanjem slučajeva“, stekle nekoliko stanova u gradu i banjskim mestima. Što su držali predmete u ormaru. Odugovlačili proces, kako bi se biznismen izvukao od odgovornosti što je imao seks sa maloletnicom. Ili dok predmet u kome se sudi ministrovom sinu koji je pregazio babu, dok je šetala unuče u na travnjaku u spomen parku, ne ode u zastarevanje. Što gore, to bolje. Sudija čiju je presudu ukinuo Ustavni sud utvrdivši da je povredila ustavnu odredbu o pravu na pravično suđenje, umesto da odgovara, dobija nagradu – izbor u viši sud. Računaju da će i tamo biti poslušna i da se neće mešati u svoj posao, niti držati zakona kao pijan plota. Po cenu da opet, nekažnjeno, krši Ustav. Naročito, ako to zatraže oni što upravljaju životom sve siromašnijih stanovnika Srbije. Za sudije su birani studenti koji su gradivo na pravnom fakultetu utvrđivali preko decenije. Među deliocima pravde našao se i bivši student koji je, sa skoro svim šesticama, uspešno završio studije prava za deceniju ipo, ali je tokom studija takođe uspešno koristio marihuanu. „Ali, on sada ne koristi travu, prešao je na pivo, to je greh mladosti. Uz to marihuana će uskoro moći da se slobodno kupi na kiosku, kao u Holandiji!“, zagrajaše branioci sudije koji je još kao student gledao (i ne samo gledao) u budućnost i blagodeti holandskih propisa o kupovini listova indijske konoplje.
Ovo nije od juče. Da nije bilo ono, ne bi se desilo ni ovo. Svojevremeno je Laza Kostić, poznajtiji kao pesnik („Santa Maria della Salute“), koji je, inače, na Univerzitetu u Pešti doktorirao na Dušanovom zakoniku, odbranivši disertaciju, pisanu na latinskom jeziku, pod naslovom „De legibus serbicis Stephani Uros Dusan“, konkurisao za profesora beogradske Velike škole. Trebalo je da predaje Rimsko pravo. Međutim, umesto Laze Kostića, izabraše ministrovog sestrića. „Ali, sestrić ne zna latinski, nije to nikad učio, kako će da predaje Rimsko pravo?“, osmeli se da kaže neki član uprave Velike škole. „Ma, pusti bre, ne cepidlači, naučiće dete!“, odgovoriše mu, i izabraše ministrovog neznalicu da uči buduće sudije, tužioce i advokate. Otuda nam je valjda danas tako kako jeste u SUMRAKU srpskog pravosuđa…

u nastavku: „Meteorski uspon sudija kursista“

ucentar.rs foto: prinskrin/društvene mreže/ilustracija